Svetlana je u naš život došla pre oko pet godina, da bi bila udomljena na određeno vreme. Da se oporavi, vakciniše i sačeka nekog ko će je usvojiti. Mešanac, sticajem neobičnih okolnosti, kako to obično biva. Nije bila plan. Nije bila odluka doneta razumno, na papiru. Došla je iz tuđe potrebe, ali je ostala iz naše ljubavi. I sad je tu. Zauvek. Važna, otmena i voljena.

Zbog prirode posla, moja ćerka je dugo mislila da nema uslova da čuva svog, stalnog psa. Zato je udomljavala. Privremeno, govorila je sebi. Privremeno, govorili smo svi. Prvi je bio Steva. Pa još nekoliko drugih. Svaki je dolazio sa svojom pričom, strahovima koje nije umeo da objasni i poverenjem koje je davao instinktivno, jer mu je tu bilo dobro. I svaki je odlazio dalje — oporavljen, zbrinut, vakcinisan, pregledan — tamo gde je trebalo da mu bude dom zauvek. A onda je došla Svetlana. Ne glasno. Ne dramatično. Neobično je bilo za psa čak i njeno ime: Svetlana.

„Pa da li se stvarno tako zove?“ — bilo je obavezno pitanje.
„Da, stvarno. Svetlana.“
„Sigurno je zovete Ceca?“
„Ne. Zovemo je baš tako kako se zove.Svetlana.“

Bila je po svemu drugačija. Razumna, topla, pitoma. Kao da je u svemu vodila računa — i o prostoru, i o nama, i o Gagi. Bila je stalno s nama i nikada nije uradila ništa što se ne sme, ništa što nije u redu. Ona je pas koji se ne uči da se voli. Ona se već voli.

Posle izvesnog vremena pojavili su se ljudi koji su želeli da usvoje baš nju. Da je vode u Nemačku, da tamo živi s njima i postane neka frau Štefi, Eli, Mani… ko zna kako već. Papiri su bili spremni. Čekala se subota za put. Kako se taj dan približavao, Gaga je postajala sve tužnija, sve uznemirenija. Znala sam taj pogled. Onaj koji ne traži savet, nego spas.

Postoje trenuci koji se pamte celog života. Ja pamtim onaj četvrtak popodne, nekoliko dana pre puta, kada sam rekla: Svetlana ostaje. Ne ide nigde. Snaći ćemo se.

Gaga je bila zbunjena, nesigurna, preplašena, puna pitanja. Šta ako više ne bude radila od kuće? Šta ako putuje? Šta ako ode daleko, čak u Australiju? Bezbroj pitanja ko će brinuti o Svetlani kada ona ne bude mogla. Snaći ćemo se, ponavljala sam. Kako tačno, nisam imala pojma. Samo sam znala da takvog psa nikako ne smemo da pustimo. Zlatna kočija ti samo jednom prođe pored kuće. Ako ne uskočiš na vreme, ona je već otišla. Mnogi drugu šansu nikada ne dobiju u životu. A kada voliš, nekako se uvek snađeš. Putevi se sami otvore.

Te subote Angela Merkel je poslednji put otišla iz Srbije. Možda bi putovale istim avionom, šalili smo se. Svetlana je, međutim, jednostavno ostajala. Zauvek. Kao da je znala da su neke kuće privremene samo dok se ne prepoznaju. Bila je mlada, tek nekoliko meseci stara, a već velika. Takva joj je rasa. A i brzo je rasla, pa je bila još veća. Prilagođavanje dvorištu, stanu, ljudima bilo je čudesno lako. I kod Gage. I kod mene. Toliku količinu radosti, umiljatosti i čiste ljubavi čovek retko doživi od čoveka. Ali od psa, da.

U početku, kada bi Gaga otišla do prodavnice ili negde bez nje, Svetlana je bila beskrajno tužna. Jurila je od vrata do prozora, kao da želi da proleti kroz staklo. Lajala je toliko tužno, gotovo kao da plače. Bilo mi je mnogo žao, tražila sam način da je utešim i smirim. Vremenom je naučila da se ljudi vraćaju. Da se ostaje. Da je sigurna. Da neće biti ostavljena. Da je bezbedna sa mnom.To je, valjda, prava definicija doma.

Danas, eto, sedi sa nama za stolom. Ne zato što ne znamo pravila, nego zato što znamo šta je pripadanje. Njeno mesto nije ispod stola, nego među nama. Kad me pogleda, u tom pogledu nema zahvalnosti. Ima sigurnosti. A to je mnogo više. Možda su praznici baš to: trenutak kada shvatimo da ono što je počelo kao privremeno postaje stalno. Da se porodica ne planira — ona se dogodi. I da pas koji je „samo na čuvanje“ ponekad bude taj koji nas nauči šta znači ostati. Kao da svi znamo da je najvažnije upravo biti prisutan.

Svetlana sedi za stolom sva važna i kulturna. Čeka da se fotografiše, da se hrana iznese na sto, a onda će ručati zajedno sa nama, ali za svojim stočićem u uglu kuhinje. Ne treba je terati ni podsećati. Sve su to davno naučeni i savladani postupci. Zna odlično da može da sedi za stolom, ali ne i da ga dodiruje, ne i da sama uzima bilo šta sa stola.

Definitivno, čudo od psa koje je već počelo samo da se voli. Jelka stoji u uglu, velika i raskošna. Nova je, ove sezone kupljena i prvi put bogato okićena. Sva načičkana ukrasima, šljašteća, važna i uobražena. I stan je nov. Prva Nova godina, prvi Božić se slavi u njemu. Sve još miriše na neki novi, srećniji početak. Za stolom smo svi. Samo ne žele svi da se slikaju i ne koriste društvene mreže. Svetlana i ja s tim nemamo problem. Ona je opasna pozerka. Na svakoj fotografiji ispadne prelepo. Zapravo, ne ispadne. Prelepa jeste. Uvek.

Svetlana sedi za stolom kao član porodice. Vaspitana, mirna, tačno zna kako treba da se ponaša u svakoj prilici. U stanu, u restoranu, na ulici. Na protestu. Zna i da sa nama ćuti šesnaest minuta. Zna da nosi oko vrata platnenu torbu sa bedževima na kojoj piše: „Ja sam neposlušna građanka“. Zna i da sme da jede samo ono što joj mi damo, nikada sa ulice. Zna da bude ljubazna sa svima koji je pomaze, koji joj nešto kažu. Ma, poseban pas, kad vam kažem.

U ovim strašnim vremenima, to je možda i sasvim dovoljno. Jedna jelka koja se razmeće ukrasima, sjajna, važna i uobražena. Jedan sto oko kog se ne žuri. I jedan pas koji je došao na određeno, a ostao zauvek. U zemlji iz koje mnogi stalno odlaze, neko prosto ostane — iz ljubavi i zbog ljubavi. Makar to bio i pas koji toliko voli i koji je toliko voljen.

Uskoro ćemo slaviti njen peti rođendan. Svečano, sa psećom tortom, balonima, svećicama i kapicama. Skoro kao naše rođendane. Tako to ide kad je neko član porodice. I kad se voli.

dr Slavica Plavšić