„Jer oni hotimice gube iz vida da nebesa biše odavno, i da je zemlja iz vode i od vode sazdana riječju Božijom; Od kojih tadašnji svijet, vodom potopljen, propade.“ (Iz Druge saborne poslanice Svetog apostola Petra, poglavlje 3, 5-6)
Čestiti unapred misle i gledaju dugoročno, ali uvek polaze od suštine koju čuvaju. Ne donose konačan plan, planiraju konstantno, jer se varijable (same po sebi) neprestano menjaju, dok polazna suština ostaje ista ako je ne izgubimo. Ovaj tekst je o resursima, preciznije o razumskom kapacitetu ljudskog kadra u okviru društvenih interesnih skupova i podskupova, kao što su političke partije i tome slično.
Nesporno je da je režim Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije sa svojim sitnim priraslicama od 2012. godine, kao godine ponovnog dolaska na vlast u Republici Srbiji do danas (početak 2026. godine) izrotirao svoje lidere, sav svoj reprezentativni kadar na svim čelnim pozicijama i sa jedne strane rekao šta je imao a sa druge strane učinio šta je učinio. Prikazali su za više od dekade svoj puni potencijal sa ljudskim resursima – kadrovima sa kojima raspolažu. Rekli su i učinili svoje u vremenu u kojem živimo. Neću ovde kritikovati navedeni period i kako su u njemu i gde vodili budućnosti srpske brod, neka to učini svako spram sebe, ali po svemu sudeći navedeni režim će uskoro pred jedan sud onoga što je u Gorskom vijencu nazvano „kolom“. Jedan sud u kom će se o delima tog režima govoriti u prošlom vremenu i koji će nadamo se valjano sumirati posledice istih, biti kadar sa istima se suočavati i ono neizbežno, najzad uhvatiti u koštac. Predstoji (uveliko je počelo) dakle suočenje manifestacije njihovog režima sa kolektivnim, suštinskim rezonom društvene zajednice svih nas koji neminovno gradimo državu Republiku Srbiju – što aktivno, što pasivno!
Danas u Srbiji formalno naziremo, uslovno rečeno, dva fronta. Jedan front je onaj dokazano nedelotvorni u Skupštinama diljem Srbije, načelno oponent režima a u naravi objektivno skupštinskim pozicijama, manje više, odrođen od naroda… Reč dve o kapacitetu tog uhlebljenog oponenta i potencijalnog pretendenta za smenu ovoga uglavnom SNS-ovog režima, naravno sa kadrovske strane. I da ne bude dvojbe ovde govorim o škakljivosti ovog interesnog podskupa. I režim i oponenti (njegovi podskupnici) iz skupštine su iz približno iste nazorne matrice, manje više sve je to cveće iz devedesetih, poniklo sa jednog posleratnog crvenog supstrata ideološki snađenih i njihovo potomstvo (gajeni na istom hlebu). Elem, sa čim bi oni sutra pred nas da povedu šta bi činili kao novi lideri? Pa… stvar stručnosti se ovde opet svodi na selekciju partijske podobnosti, ljude odane partiji i tu suštinske razlike od devedesetih naovamo praktično ne bi ni bilo tj. sistem bi ostao isti, samo nešto drugačije prešminkan od trenutnog… suštinski, primera radi ekonomski posmatrano i dalje (ne bi imali pravni sistem) bismo imali ono što se u ekonomiji naziva burazerskom ekonomijom. Teško da bi ove kozmetičke izmene zaustavile propast društva u Republici Srbiji a sprečile dalji napredak burazerskih klanova kao prekursorskih skupova duboke države. Mana burazerske ekonomije, kobna po državu, je svakako u tome što njen cilj nije progres društva koje nominalno predstavljaju takvi centri moći, već dobit pojedinca koji je u okviru te bande, naravno nezakonito na tuđu štetu, ponajviše onih većinskih koji su van bande ili niže rangirani u bandi… Nazor bandi je puki materijalizam kao zastrana kapitalizma, jedno opasno stanje obezduhovljenosti, materijalizam kojim upravljaju samoživi banditi – rugači koji žive po sopstvenim željama! Ovo je kraljevski put da se izgazi smisao demokratije i utre put rak rani za demokratiju, a to je duboka država u kojoj postoji samo mimikrija (kao kamuflaža velezločinu) tog nominalnog državnog aparata kroz korumpirane medije kojom se načelno iscrpljuje sva njegova uloga tobože korisnog za društvo, dok se zapravo država iznutra rastura i pljačka, a ono kolo iz Gorskog vijenca zavodi da lumpuje na sve tanjem i tanjem ledu. Tako zavedenom društvu predstoji krah, postaje lak plen za velike belosvetske dubokodržavne predatore oslabljenih država… Tako, danas u skupštinama imamo opoziciju koja je ideološki podskup pozicije. Isto važi i za kadrove ovog skupa i njegovog podskupa. Supstrat iz kog su nikli i njihova ishrana (to jest, kako su i od čega živeli) ih je oblikovao i učinio da imaju veoma slične i gotovo iste karakteristike, pa i nazore. Mišljenja sam da tu izgleda za demokratiju uopšte nema jer je vlast u rukama moralno iskompromitovanih fašista. Demokratija služi da bismo izabrali najveći kvalitet za nas koji smo birali a ne da izabrani to čine za sebe.
Onaj drugi (a držim suštinski zapravo prvi i jedini) front jeste onaj koji se vratio izvorima i manevriše neposrednom demokratijom…. Društvo koje je omatorilo po svim parametrima prirodno doživljava jednu sveopštu superseduru kroz proces jedne gotovo biološke sukcesije; Dotle smo došli danas u Republici Srbiji. Sa društvenjačkog aspekta gledano ovde kod nas danas dolazi do kolektivnog otrežnjenja opijenog kola koje srlja u propast i to tako što se i obrazovani i mladi (i oni koji daleko vide i oni pred kojima je život) otimaju… ali ne da odu u drugo kolo, neku druge državu, već da naše kolo vrate na svoje životno mesto. Dok se omatorele karike ne daju prenuti iz zanosa i koji ne dozvoljavaju da im neko taj zanos remeti dok im se život gasi jer tako lakše prenebregavaju suočenje sa koncem svoje igranke. Starački samoživo, svesno biraju dalju sedaciju poraženi nepojmljivošću svog kraja. (Kad raspišu izbore, tirani sa ovih prostora računaju na zamajac ovih sediranih karika) Čast onima od vremešnih koji su nesebični, oni imaju posebnu ulogu u ovom „Kolu života ili smrti jednog društva“; oni će sa obrazovanima pomoći mlade u njihovoj izgradnji (koji su danas zamenom teza sa umišljajem kroz medije oklevetani kao studenti u blokadi i uopšteno kao blokaderi) svesni da ma kakva mladost bila, od nje zavisi opstanak svakog društva. Dakle, potrebno je uvideti da je potez koji je danas na mladima ključan i suštinski je važno podržati ga. Napomena samo: Nisu ti mladi doveli do ovog kolapsa institucija… Ovaj front na kom je danas mladost je ključan, jer je stvaralački. Uostalom taj front jeste i prosvetiteljski, jer ono što studenti danas poručuju vlastodršcu jeste isto ono što je Platon svojevremeno pisao Dioniziju II, tiranskom vladaru Sirakuze…
Resurs kojim studenti raspolažu (i profesura i budući kadar koji se visokoškoluje uopšte posmatrano) ima ultimativno najveći kadrovski kapacitet u jednom društvu a ovde govorimo o Republici Srbiji. Ovo je ona strana na tom zapravo jednom jedinom frontu, koja neupitno preteže znanjem i patriotizmom. Kod nje je najveći supstrat, najveći kvalitet i kvantitet pojedinaca koji mogu (moraju) da vode društvo. Oni jedini jesu ljudski resurs sposoban da iz godine u godinu da novi kadar u nizu onih koji će voditi društvo. Niz kvalitetnih, a smenjivih kadrova koji oni mogu iznova da obezbede je presudan; i ne samo da se tako tehnički rešava pitanje interregnuma već se ujedno rešava i pitanje stvaranja, izgradnje zdravog temelja za ubuduće. Ovde se roji jedno mlado društvo osveštenih koje može da stvori Uvod u demokratiju. Njima nasuprot danas Srbijom po skupštinama zvrje režim i njegov podskup – oni su naspram ove mladosti ispali neozbiljni. Naspram studentskog talasa režim i njegovi podskupovi stoje nejaki sa svojim sistemom kulta vođe, jer osim oponašanja modela nekakvog novog druga Tita oni nemaju ništa… Izbor je jasan: sa jedne strane: Demokratsko osvešćenje društva u kom je građanin aktivni činilac u politici društva sa jedne, a sa druge strane sve otelotvoreniji logor u kom je slobodan jedino vlastodržac, slobodan da radi šta god mu se prohte.
Ključ kojim studenti kao kiša umivaju obeščašćene, prljave ulice jeste povratak izvoru – ne obnovi… već stvaranju što neposrednije demokratije, koje tehnološki i nadasve informatički momenat u kom smo danas (posle 2000.), čini itekako svrsishodnim i krajnje jednostavnim. Tehnološki smo otišli vrtoglavo previsoko dok sada konačno kao društvo sazrevamo da tehnologiju stavimo u službu razuma zgroženi upravo njenim zgarištima koje ta moćna tehnologija ostavlja vođena materijalizmom umesto duhom. Tehnologija koja je sada sve više u rukama mladih mora dalju propast preokrenuti u službu čovekoljubivog, Bogu i čoveku korisnog. Prisutna visoka tehnologija i njena današnja digitalna dimenzija ne moraju (ne smeju) biti u rukama tiranije – tehnologija se ne odbacuje, ona je moćno umeće kada je podređena Duhu. Treba je sklanjati dalje od ruku bezdušnika zauvek.
Danas živimo postmodernu čiji egregor, u duhu vremena, vapi za racionalizacijom, za razumskim suočenjem sa mnoštvom ideoloških obrazaca iz prošlosti iz kog mora proizaći velika revizija svakog poznatog ideološkog obrasca, kako ponaosob tako i u sadejstvu sa ostalim ideološkim obrascima iz bliže i dalje istorije; umesto da se po danas vodećem materijalističkom obrascu podlo dogmatizovane ideologije zloupotrebljavaju, pragmatično lišene svake duhovnosti. Možda je sve ovo jedan prirodni kraj postmoderne i osvit novog. Možda je pred nama prilika da kao društvo izgradimo racionalni eklekticizam ideologija gde ćemo racionalizovanjem različitih dostupnih alata izgraditi umeće upravljanja bitka ka jednom boljem poretku, Bogougodnijem za čoveka; gde nećemo samoživima (obespravljeni) biti oruđe koje govori (u prazno), već slobodni, da uvek iznova biramo one najbolje među nama kako bismo izborili najbolje rešenje za izazove koji su pred društvom. Ideologija nije razum niti njegov obrazac, ideologije su oruđa tom razumu koji je i transcedentan, a nasušno uvek čovekoljubiv a samim tim i pravdoljubiv.
Da li ići po starom, dobro utabanom lošem putu, ili krenuti pravim putem, koji neprestano bira i za pokoljenje gradi isključivo ona izvorna, nezagađena, najzdravija današnja pamet… i nije neka dilema, a svakako je došlo vreme odluke. Da.
Advokat Ivan Tatić
