Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ozbiljno se kocka sa budućnošću Srbije. Toliko je postao osion da više i ne pokušava da se krije iza neki odluka koje „kao nisu njegove“. Poslednja je u nizu ona kada je sam presekao da se prvi put posle 13, ili 14 godina Srbija ne pojavi na Samitu EU – Zapadni Balkan.
On je taj koji je odlučio bez obzira na činjenicu da su njegove ustavne ingerencije bukvalno ceremonijalne. Zamislimo samo situaciju u kojoj je, primera radi, Tomislav Nikolić tako nešto presudio u vreme kada je bio predsednik Srbije, a Vučić prvi potpredsednik Vlade Srbije. U čije ime, i u čijem interesu je doneo ovakvu odluku, potpuno je nejasno.
Da li on želi da kazni Evropu što Brisel nije doneo odluku o tome da Srbija konačno otvori neki klaster na svom evropskom putu? Možda mu je zasmetalo što je šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen obrisala briselski pod sa njime kada joj je rekao da je upravo dobio poruku iz Moskve. Da li se iznervirao što Rusi neće da prodaju NIS nego kao stari, viševekovni prijatelji Srbije vode računa o svom interesu. Da nije ljut što će Crna Gora i Albanija uskoro u EU, a Srbije nema nigde? Ko zna, ako mu je naloženo da ukloni ćacilend i to ga je nasrdilo. A, možda se najviše iznervirao zbog noža u leđa koji mu je do kraja zabio Trampov zet odustajanjem od Generalštaba u Beogradu.
Šta god bilo, radi se o potezu zbog kojeg Srbiji neće biti ništa bolje nego što jeste. Da se razumemo, ne bi se u Srbiji ništa desilo ni da je delegacija iz Beograda otišla na taj Samit. Problem je u tome što je zvanična i proklamovana politika Srbije pristupanje Evropskoj uniji, a zvanični Beograd prstom nije mrdnuo da bi se tom cilju približio. Niti ima nameru da bilo šta uradi po tom pitanju.
Niko nikada nije tako prevario EU kao što je to uradio Vučić. Ubeđivao ih je u sve i svašta ne bi li dobio njihovu naklonost. Prihvatao je svaku ideju – od Briselskog sporazuma do Rio Tintan. iz čisto pragmatičnih razloga opstanka na vlasti. Tu i tamo je stekao neku i nečiju naklonost i to je to. Za to vreme, građanima Srbije je, putem svojih političkih komesara, svakodnevno uništavao volju za Evropom. Da li iko može da se seti kada je neko od predstavnika vlasti jednu jedinu lepu reč rekao o EU? Teško.
Srbija nije u EU isključivo zbog Vučića i njegove vlasti. Kako neko ko je pristao na Briselski sporazum, onaj francusko-nemački i Ohridski sada radi protiv sopstvene politike? Šta je u stvari njegov cilj? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan i glasi – opstanak na vlasti. Kako sada da bude evropejac kada je narod ubedio da EU nije priča za nas? Kako da nacionalizuje NIS pored toliko rusofila koje je sam iznedrio.
Ko je, uostalom, baš njemu dao za pravo da na ovakav način vlada Srbijom? Ustav nije. Mnogo je pitanja, a malo odgovora. Njegova politika se raspada poput sapunice. Gde god da krene, nailazi samo na zidove. Njegova nedavna poseta Parizu završila se toliko slavno da se domaćin sastanka Emanuel Makron nije udostojio da o tom događaju izvesti svoju pratnju na Xu na kojem redovno obaveštava svet o svojim susretima za svetskim državnicima.
Početkom godine je pričao kako će u kratkom razdoblju čak tri puta da se vidi sa Trampom. Evo ga kraj godine i niko da ga pita šta to bi, gde se zaturio predsednik SAD. Šta bi sa onim ključem koji mu je Tramp dao onomad.
Sa Putinom je priča potpuno nejasna. Niko ne kapira koju to igru Rusi igraju sa nama. Ako su prijatelji, braća i ko zna šta još, zašto ne reše sa Vučićem problem oko NIS. Oni to bar mogu. I tamo je na vlasti isti neko ko o svemu odluče. Mogu da se dogovore za tri minuta. Nama je predsednik neko ko je u prošlosti više vodio računa o ruskim interesima nego o srpskim. To je i priznao kada je govorio o ispuštenim prilikama za NIS.
I onda mu padne na pamet ideja da ceo Zapadni Balkan uđe u EU. Samo su to čekale briselske birokrate. Jednom su se opekli i primili pojedine zemlje preko reda. Nema toga više. Ne može se sa ćacilendom u EU. Stvorio je projekciju o sebi kao o nekom bitnom i važnom, a njegova bitnost je suprotno proporcionalna njegovoj umišljenoj veličini. Mali miš među opasnim i velikim igračima. Za tog miša, po svoj prilici, nema ni mrvica sa stola koje završe na podu. Eto dokle je doveo i sebe i nas.
Za njega nas baš i briga, ali Srbija nije to zaslužila. To što ja mislim da je naša budućnost u EU nije relevantno. Imam pravo na to kao što bilo ko drugi može da zastupa kontra stav.
Problem je što se država, koja se nalazi na evropskom putu, ponaša neodgovorno i svoju spoljnu politiku zasniva tako što je jednog dana vetar oduva na jednu stranu, a drugog na drugu.
Nije EU ta koja neće Srbiju. To je velika zabluda. Predsednik Srbije i njegova politika to jasno i nedvosmislena kažu i poručuju.
Svima nam ostaje samo tema za razmišljanje dokle ćemo da imamo posla sa ljudima koji nisu dorasli trenutku u kojem živimo, slike takvih ljudi stoje na našim zidovima. Dok taj svoj vazalski odnos prema umislenim veličinama ne promenimo, dešavaće nam se sve ovo što nam se dešava.
Nenad Kulačin
