Nedavni lokalni izbori u Sečnju, Mionici i Negotinu su sasvim jasno pokazali zbog čega Vučić ne sme da raspiše parlamentarne izbore. Pre svega je svestan da i pored razgranate mreže različitih kriminalaca i ljudi spremnih na sve, koje kontroliše i usmerava, ipak, ih nema dovoljno da bi pokrio čitavu Srbiju. Koliko god da su naprednjaci opljačkali Srbiju nema dovoljno ni sredstava koji bi omogućili već ustaljenu kupovinu glasova.
Ono što dodatno vrhovnog Ćacija muči je i godinama odgajana kontrolisana opozicija koja ne može da pređe cenzus, a njihovo prisustvo mu je neophodno za produžetak vlasti. Zato je Vučić pokazao izuzetno razumevanje za katastrofalni rezultat Dragana Đilasa i SSP prilikom prvog samostalnog izlaska na izbore u Mionici. Ako znamo da se SSP u javnosti predstavlja kao najveća i najjača opoziciona stranka onda njihovih jedan koma nešto glasova deluju kao nemoguća misija za ostale, mnogo slabije opozicione stranke. Pravdajući javno Đilasov neuspeh, Vučić je zapravo pokušao da opravda svoj.
Jer, iako formalno pobednik, na ovim lokalnim izborima je postao gubitnik. On vrlo dobro zna koliko ga košta ovakva pobeda i koliko je nepovratno izgubio glasova koje je smatrao sigurnim.
Vučić je navikao da uz većinu koju ima u parlamentu kontroliše u potpunosti i manjinu koja mu oponira tako da i jednima i drugima ne pada na pamet da bilo šta promene. Vučić i da pobedi na predstojećim parlamentarnim izborima on jednostavno ne može da prihvati činjenicu da bi u skupštini imao stotinak novih ljudi koje ne može kontrolisati.
Pojava studenata jednostavno sve je poremetila. To pokazuju i rezultati lokalnih izbora u Sečnju, Mionici i Negotinu. Tamo gde su studenti imali najmanje uticaja kao u Negotinu ostvaren je najgori rezultat. U Mionici i Sečnju studenti su pokazali da se mogu uspešno nositi sa naprednjačkom kriminalnom hobotnicom koja je pretila, ucenjivala, kupovala, otimala, gde god je to bilo moguće. Nekadašnje tvrđave sigurnih naprednjačkih glasova su pokazale svu ranjivost u sudaru sa studentima, da je postalo mnogo jasnije zašto bi trebalo svi da stanu iza tzv. studentske liste. Jednostavno oni jedino mogu da pobede Vučićevu mašineriju, a pritom većina naroda, uz sve zadrške, samo u njih ima poverenja.
Indikativno je i to, ko želi da analizira, da je u pomenutim mestima ostvaren praktično identičan rezultat koji je ostvario i Milošević u odnosu na DOS, ali je, ipak, izgubio na parlamentarnim izborima. To bi se dogodilo i sa Vučićem i on to zna i zato će učiniti sve, zajedno sa opoziciojom koju kontroliše da do tih izbora nikada ne dođe.
Vidljivo je koliko su se svi angažovali da na različite načine podele, razbiju i odvedu na stramputicu studentski pokret, različitim informacijama koje se smišljeno puštaju u opticaj kako bi se što više oslabili oni koji jedino mogu da pobede na izborima. Opozicija
koja za 13 godina nije uspela ni da okrzne Vučićev režim, preko svojih emisara učiniće sve da bar okrzne studentski pokret. Po sistemu kad već nismo uspeli Vučića bar možemo studente da razbijemo i skinemo sa dnevnog reda moguće opasnosti po naš dalji opstanak.
Narod je taj koji bez obzira na medijsku situaciju i sve što je prati, mora presuditi. Toga se najviše i plaše sadašnja vlast i opozicija, jer podršku naroda odavno nemaju, a hteli bi u narodno ime da dokažu kako je najbolje da se ništa ne promeni. Dovoljno je što je njima dobro, a narod neka trpi i dalje kad je ovoliko već izdržao.
Jasno je da trpilo sve više popušta i da je samo pitanje trenutka kad će narod svoj gnev iskaliti na onima koji su ga svojim činjenjem i nečinjenjem doveli u stanje beizlaza. Na izborima ili ulici, svejedno. Iskrivljen i narušen sistem vrednosti pretvorio se u patologiju koja ukoliko se nastavi neće više nikada moći da se ispravi i zaustavi.
Zato svi uz studente pa kako nam bude. To je jedini put spasa za poniženi narod željan istine i pravde.
Bolje nemamo. Izbori pa robija!
Srđan Škoro
