Prošlo je dve godine od kako je Srpski pokret Dveri na vanrednim parlamentarnim izborima napravio pogrešnu predizbornu koaliciju koja je ostala ispod cenzusa, a Dveri je to koštalo gubitka parlamentarnog statusa. I ne samo to: zbog prelaska tadašnjeg koalicionog partnera posle izbora u redove vlasti, Dveri su pod neprestanim kritikama već pune dve godine kao da su i Dveri nešto izdale, iako nisu. Lično sam kao tadašnji predsednik Dveri preuzeo odgovornost, dao ostavku i povukao se iz javnosti, a Pokret je u više navrata javno priznao svoju grešku i – što je mnogo važnije – na delima pokazao svoj opozicioni identitet. Međutim, to za mnoge pametnjakoviće, koji teško da javno smeju da izađu sa svojim političkim biografijama, očito nije bilo dovoljno. Iako Dveri imaju potpuno novo rukovodstvo i novog predsednika, ne dobijaju ni najmanje razumevanje i novu šansu već su pod neprestanim udarom otrovnim strelicama od strane mnogih koji bi najradije da Dveri prestanu da postoje. Iako nismo značajan politički faktor u ovom trenutku – opet smetamo kao i kada smo bili najaktivnija i najznačajnija opoziciona politička organizacija. O čemu se tu radi?

Ono što je sigurno – treba radikalno prestati sa bilo kakvim posipanjem pepelom i povlačenjem pred bilo kim, a posebno pred onima čija je biografija itekako prljava. Dve godine ćutanja i trpljenja prozivki i vređanja su i previše, a cena naše pogreške je uredno plaćena. Ako izuzmemo režimske botove, vidljiv je obračun sa Dverima i sa opozicione strane, i to ne samo iz redova prozapadne inteligencije i botova NATO stranaka koji nas nikada nisu podnosili, već i iz tzv. nacionalnih i tzv. desnih grupacija koje teško da mogu da navedu neki ozbiljniji opozicioni staž za sve ove godine Vučićeve vlasti. Svako ko sebe smatra dverjaninom može slobodno da pogleda u oči bilo koga drugog u opoziciji i da mu stane na crtu, predlažući da javno odmerimo naše biografije i da svako pokaže šta je do sada uradio u svom opozicionom i opšte-političkom delovanju.

Krenimo redom: uporedimo najpre tekuće političke aktivnosti Dveri i drugih, zatim parlamentarni rad i na kraju opozicionu borbu i žrtvu. Šta će sve ostati iza Dveri: izdavaštvo časopisa i knjiga koje može da se meri sa ozbiljnim izdavačkim kućama, prvi internet radio „Snaga naroda”, „Porodična šetnja” kao poseban brend i jedna od najlepših manifestacija koja slavi porodicu u srpskom narodu, više kreativnih kampanja koje su i dalje aktuelne: „Pokret za život” – kao podrška rađanju i lepoti deteta u majčinom stomaku, „Jedna je majka” – kao podrška trudnicama i poboljšanju uslova u bolnicama za porodilje, „EUtanazija” – prva javna rasprava za i protiv EU, „Za život bez Velikog brata” – posvećena pravu na izbor po pitanju biometrijskih sistema identifikacije, „Za Srbiju bez GMO”, „DA muškarci služe vojsku”, „PROTIV migrantske politike vlasti”, „ZA nedelju kao neradan dan i u privatnom sektoru”… Da li znate neku drugu opozicionu političku opciju koja je imala više ovakvih kampanja, a da su bile od suštinskog značaja i na ovom kreativnom nivou?

Ili da pogledamo rad u Narodnoj skupštini u dva mandata i tek nekoliko godina (2016-2020. i 2022/23): preko 100 srpskih intelektualaca i različitih udruženja uveli smo i ugostili u Narodnoj skupštini na okruglim stolovima u organizaciji poslaničke grupe Dveri, predali smo u skupštinsku proceduru više desetina predloga zakona, deklaracija, rezolucija i preporuka Vladi Srbije, da ovde ne pominjemo broj postavljenih poslaničkih pitanja ili podnetih amandmana? Naši narodni poslanici po svim parametrima bili su najaktivniji za plenumskom govornicom i u radu skupštinskih odbora. Prvi smo pokrenuli više važnih tema: od formiranja Ministarstva za porodicu i ukidanja rijaliti šoua do rezolucija o genocidu u NDH i stvaranju Srpskog mini-šengena između Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Da li postoji neko drugi iz opozicije ko može izaći sa sličnim rezultatima? Da li treba to da uporedimo sa šest meseci nepojavljivanja Miloša Jovanovića u Parlamentu u isto vreme iako je šef poslaničke grupe ili sa nula javljanja za reč Branimira Nestorovića za dve godine od izbora za narodnog poslanika?

Što se tiče vanparlamentarnih metoda borbe, nema protesta ili demonstracija koje nismo sami organizovali ili u njima učestvovali. Teško će se na prste jedne ruke izbrojati protesti u organizaciji drugih desnih parlamentarnih stranaka, a da o borbi protiv korupcije i ne govorimo. Dok su Dveri još pre mnogo godina redovno održavale konferencije za medije i javno govorile o izdaji, kriminalu i korupciji u vrhu Vučićeve vlasti, prozivajući direktno njegove najbliže saradnike i njega samog i za svakoga od njih predavajući odgovarajuće krivične prijave nadležnim državnim organima, ili dok smo se suočavali oči u oči sa Dijanom Hrkalović i mafijom u vrhu MUP-a, ostalih poput Branimira Nestorovića nije bilo nigde, Miloš Jovanović je dobio mač od Miloša Vučevića, a POKS-a sedeo u lokalnim koalicijama sa SNS.
Ili da možda prvi put javno pomenem primer kada sam svim tadašnjim liderima desnih parlamentarnih stranaka 2022. predao projekat o zajedničkom finansiranju i izgradnji trećeg medijskog puta u formi portala sa podkastima, kako ne bismo zavisili od medijskog duopola koji vlada Srbijom, što je odbijeno pod raznim izgovorima, u čemu je opet prednjačio Miloš Jovanović kao i uvek kada je u pitanju bilo ukrupnjavanje i objedinjavanje desnice u Srba?

Uprkos svemu rečenom, ne isključujem da mi iz Dveri nismo dobro radili, a da su drugi mnogo bolje političke zanatlije od nas koji dobro znaju kada i šta treba raditi da bi se politički preživelo. Mi to, definitivno, nismo znali niti smo tako sagledavali politiku. Otvarali smo najteže teme, ulazili u najžešće sukobe sa moćnim protivnicima spolja i iznutra, branili svaki nacionalni i državni interes, nikada ne dovodeći u pitanje svoj opozicioni status. I to je ono što čudi jer nije priznato Dverima: da nikada nismo izdali svoj program niti promenili stranu, za razliku od mnogih drugih.

Svestan sam da sve ovo teško da će neko drugi javno izreći, čak i oni najpošteniji među političkim analitičarima, sve dok to ne dođe u ruke objektivnim istoričarima. Ali, nema razloga da – do tada – Dveri o tome ne govore.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri