Прошло је две године од како је Српски покрет Двери на ванредним парламентарним изборима направио погрешну предизборну коалицију која је остала испод цензуса, а Двери је то коштало губитка парламентарног статуса. И не само то: због преласка тадашњег коалиционог партнера после избора у редове власти, Двери су под непрестаним критикама већ пуне две године као да су и Двери нешто издале, иако нису. Лично сам као тадашњи председник Двери преузео одговорност, дао оставку и повукао се из јавности, а Покрет је у више наврата јавно признао своју грешку и – што је много важније – на делима показао свој опозициони идентитет. Међутим, то за многе паметњаковиће, који тешко да јавно смеју да изађу са својим политичким биографијама, очито није било довољно. Иако Двери имају потпуно ново руководство и новог председника, не добијају ни најмање разумевање и нову шансу већ су под непрестаним ударом отровним стрелицама од стране многих који би најрадије да Двери престану да постоје. Иако нисмо значајан политички фактор у овом тренутку – опет сметамо као и када смо били најактивнија и најзначајнија опозициона политичка организација. О чему се ту ради?
Оно што је сигурно – треба радикално престати са било каквим посипањем пепелом и повлачењем пред било ким, а посебно пред онима чија је биографија итекако прљава. Две године ћутања и трпљења прозивки и вређања су и превише, а цена наше погрешке је уредно плаћена. Ако изузмемо режимске ботове, видљив је обрачун са Дверима и са опозиционе стране, и то не само из редова прозападне интелигенције и ботова НАТО странака који нас никада нису подносили, већ и из тзв. националних и тзв. десних групација које тешко да могу да наведу неки озбиљнији опозициони стаж за све ове године Вучићеве власти. Свако ко себе сматра дверјанином може слободно да погледа у очи било кога другог у опозицији и да му стане на црту, предлажући да јавно одмеримо наше биографије и да свако покаже шта је до сада урадио у свом опозиционом и опште-политичком деловању.
Кренимо редом: упоредимо најпре текуће политичке активности Двери и других, затим парламентарни рад и на крају опозициону борбу и жртву. Шта ће све остати иза Двери: издаваштво часописа и књига које може да се мери са озбиљним издавачким кућама, први интернет радио „Снага народа”, „Породична шетња” као посебан бренд и једна од најлепших манифестација која слави породицу у српском народу, више креативних кампања које су и даље актуелне: „Покрет за живот” – као подршка рађању и лепоти детета у мајчином стомаку, „Једна је мајка” – као подршка трудницама и побољшању услова у болницама за породиље, „ЕУтаназија” – прва јавна расправа за и против ЕУ, „За живот без Великог брата” – посвећена праву на избор по питању биометријских система идентификације, „За Србију без ГМО”, „ДА мушкарци служе војску”, „ПРОТИВ мигрантске политике власти”, „ЗА недељу као нерадан дан и у приватном сектору”… Да ли знате неку другу опозициону политичку опцију која је имала више оваквих кампања, а да су биле од суштинског значаја и на овом креативном нивоу?
Или да погледамо рад у Народној скупштини у два мандата и тек неколико година (2016-2020. и 2022/23): преко 100 српских интелектуалаца и различитих удружења увели смо и угостили у Народној скупштини на округлим столовима у организацији посланичке групе Двери, предали смо у скупштинску процедуру више десетина предлога закона, декларација, резолуција и препорука Влади Србије, да овде не помињемо број постављених посланичких питања или поднетих амандмана? Наши народни посланици по свим параметрима били су најактивнији за пленумском говорницом и у раду скупштинских одбора. Први смо покренули више важних тема: од формирања Министарства за породицу и укидања ријалити шоуа до резолуција о геноциду у НДХ и стварању Српског мини-шенгена између Србије, Црне Горе и Републике Српске. Да ли постоји неко други из опозиције ко може изаћи са сличним резултатима? Да ли треба то да упоредимо са шест месеци непојављивања Милоша Јовановића у Парламенту у исто време иако је шеф посланичке групе или са нула јављања за реч Бранимира Несторовића за две године од избора за народног посланика?
Што се тиче ванпарламентарних метода борбе, нема протеста или демонстрација које нисмо сами организовали или у њима учествовали. Тешко ће се на прсте једне руке избројати протести у организацији других десних парламентарних странака, а да о борби против корупције и не говоримо. Док су Двери још пре много година редовно одржавале конференције за медије и јавно говориле о издаји, криминалу и корупцији у врху Вучићеве власти, прозивајући директно његове најближе сараднике и њега самог и за свакога од њих предавајући одговарајуће кривичне пријаве надлежним државним органима, или док смо се суочавали очи у очи са Дијаном Хркаловић и мафијом у врху МУП-а, осталих попут Бранимира Несторовића није било нигде, Милош Јовановић је добио мач од Милоша Вучевића, а ПОКС-а седео у локалним коалицијама са СНС.
Или да можда први пут јавно поменем пример када сам свим тадашњим лидерима десних парламентарних странака 2022. предао пројекат о заједничком финансирању и изградњи трећег медијског пута у форми портала са подкастима, како не бисмо зависили од медијског дуопола који влада Србијом, што је одбијено под разним изговорима, у чему је опет предњачио Милош Јовановић као и увек када је у питању било укрупњавање и обједињавање деснице у Срба?
Упркос свему реченом, не искључујем да ми из Двери нисмо добро радили, а да су други много боље политичке занатлије од нас који добро знају када и шта треба радити да би се политички преживело. Ми то, дефинитивно, нисмо знали нити смо тако сагледавали политику. Отварали смо најтеже теме, улазили у најжешће сукобе са моћним противницима споља и изнутра, бранили сваки национални и државни интерес, никада не доводећи у питање свој опозициони статус. И то је оно што чуди јер није признато Дверима: да никада нисмо издали свој програм нити променили страну, за разлику од многих других.
Свестан сам да све ово тешко да ће неко други јавно изрећи, чак и они најпоштенији међу политичким аналитичарима, све док то не дође у руке објективним историчарима. Али, нема разлога да – до тада – Двери о томе не говоре.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
