Недавни локални избори у Сечњу, Мионици и Неготину су сасвим јасно показали због чега Вучић не сме да распише парламентарне изборе. Пре свега је свестан да и поред разгранате мреже различитих криминалаца и људи спремних на све, које контролише и усмерава, ипак, их нема довољно да би покрио читаву Србију. Колико год да су напредњаци опљачкали Србију нема довољно ни средстава који би омогућили већ устаљену куповину гласова.
Оно што додатно врховног Ћација мучи је и годинама одгајана контролисана опозиција која не може да пређе цензус, а њихово присуство му је неопходно за продужетак власти. Зато је Вучић показао изузетно разумевање за катастрофални резултат Драгана Ђиласа и ССП приликом првог самосталног изласка на изборе у Мионици. Ако знамо да се ССП у јавности представља као највећа и најјача опозициона странка онда њихових један кома нешто гласова делују као немогућа мисија за остале, много слабије опозиционе странке. Правдајући јавно Ђиласов неуспех, Вучић је заправо покушао да оправда свој.
Јер, иако формално победник, на овим локалним изборима је постао губитник. Он врло добро зна колико га кошта оваква победа и колико је неповратно изгубио гласова које је сматрао сигурним.
Вучић је навикао да уз већину коју има у парламенту контролише у потпуности и мањину која му опонира тако да и једнима и другима не пада на памет да било шта промене. Вучић и да победи на предстојећим парламентарним изборима он једноставно не може да прихвати чињеницу да би у скупштини имао стотинак нових људи које не може контролисати.
Појава студената једноставно све је пореметила. То показују и резултати локалних избора у Сечњу, Мионици и Неготину. Тамо где су студенти имали најмање утицаја као у Неготину остварен је најгори резултат. У Мионици и Сечњу студенти су показали да се могу успешно носити са напредњачком криминалном хоботницом која је претила, уцењивала, куповала, отимала, где год је то било могуће. Некадашње тврђаве сигурних напредњачких гласова су показале сву рањивост у судару са студентима, да је постало много јасније зашто би требало сви да стану иза тзв. студентске листе. Једноставно они једино могу да победе Вучићеву машинерију, а притом већина народа, уз све задршке, само у њих има поверења.
Индикативно је и то, ко жели да анализира, да је у поменутим местима остварен практично идентичан резултат који је остварио и Милошевић у односу на ДОС, али је, ипак, изгубио на парламентарним изборима. То би се догодило и са Вучићем и он то зна и зато ће учинити све, заједно са опозициојом коју контролише да до тих избора никада не дође.
Видљиво је колико су се сви ангажовали да на различите начине поделе, разбију и одведу на стрампутицу студентски покрет, различитим информацијама које се смишљено пуштају у оптицај како би се што више ослабили они који једино могу да победе на изборима. Опозиција
која за 13 година није успела ни да окрзне Вучићев режим, преко својих емисара учиниће све да бар окрзне студентски покрет. По систему кад већ нисмо успели Вучића бар можемо студенте да разбијемо и скинемо са дневног реда могуће опасности по наш даљи опстанак.
Народ је тај који без обзира на медијску ситуацију и све што је прати, мора пресудити. Тога се највише и плаше садашња власт и опозиција, јер подршку народа одавно немају, а хтели би у народно име да докажу како је најбоље да се ништа не промени. Довољно је што је њима добро, а народ нека трпи и даље кад је оволико већ издржао.
Јасно је да трпило све више попушта и да је само питање тренутка кад ће народ свој гнев искалити на онима који су га својим чињењем и нечињењем довели у стање беизлаза. На изборима или улици, свеједно. Искривљен и нарушен систем вредности претворио се у патологију која уколико се настави неће више никада моћи да се исправи и заустави.
Зато сви уз студенте па како нам буде. То је једини пут спаса за понижени народ жељан истине и правде.
Боље немамо. Избори па робија!
Срђан Шкоро
