Željko Mitrović očigledno nema s kim da se dogovori kako da preleti, pa je krenuo polako da rasparčava svoje ružičasto carstvo. Nekad čvrsto držeći se za suknju Mire Marković i ambiciju njene ćerke Marije, žustro je napadao sve one koji su “jul je kul” varijantu
doživljavali kao ozbiljnu prevaru namenjenu pljački i uništenju sopstvenog naroda. Niko nije nikada odgovarao za isijavanje te vrste ideološkog i svakog drugog ludila, pa ni ni njegov kum, osvedočen ljubitelj Mirinog cveta u kosi, Aleksandar Vulin.
Bilo je dovoljno odsvirati na klaviru i otpevati “My Way”, pa da Željko Mitrović i ekipa dobiju novu besplatnu himenoplastiku nastavljajući julovsku propagandu samo u oblandama demokratske stranke i dosovog režima. Sada će morati da sviraju klavir ali ne više na Pinku već u Zabeli, gde ih je i onomad trebalo sprovesti, a da tokom aktivnosti berbe kukuruza zapevaju nešto Miri za dušu. To što Telekom evidentno nije više spreman da nemilice baca novac na razne sumanute ideje tvorca ružičastog sveta i što vrhovni Ćaci trenutno više voli DJV i Informer, je naravno veliki problem. Ali mnogo veći, gotovo nerešiv, je što nema spremnih izvođača za sviranje klavira, a samim tim ni uslova za novo preletanje.
Da bi se preletanje do kraja suzbilo i postalo neoprostiva sramota svakog pojedinca možda je neophodno doneti zakon da se svakom Ćaciju u ličnu kartu pored imena i prezimena upiše i to. Primera radi, Ćaci Aleksandar Vučić. Da tu titulu ponosno nose i njihova deca i unuci kako bi svako znao šta su predstavljali i na koji način su tokom svoje vladavine uništavali narod i državu. S tom razlikom, što bi
potomcima to bilo srednje ime, kao recimo Danilo Ćaci Vučić. I tako redom. To bi važilo i za sve one njihove silne pomagače koji su narodu uz pomoć Ćacija na vlasti uspešno nudili i prodavali priču kako su opozicija. Na taj način bi se trajno iskorenilo političko i svako drugo preletanje i dobili bi smo konačno čistu situaciju u društvu. A razne Čomićke, Vesići, Šutanovci, Bulatovići, Kene ili Mitrovići bi morali da potraže neku novu sredinu koja će umeti da ceni njihove veštine. Ali prvo da svi odsviraju klavir, grupno ili pojedinačno, na mestu koje im pripada i odavno ih čeka.
Uz sve moguće vratolomije na putu ka članstvu u EU, trenutno se osmišljava način i kriterijumi ko će moći da se kandiduje ubuduće na izborima u državama članicama, ali i u zemljama kandidatima. Razlog je takozvani maligni ruski uticaj i gde se to bude pokazalo, te osobe, partije ili grupe građana neće moći da učestvuju u izbornoj utakmici. Možda će biti dovoljno da na pitanje da li ste za EU, odgovorite negativno i odmah postanete Putinov sledbenik i izvršitelj njegove volje. Ovaj detalj će, ukoliko ovo pravilo bude usvojeno, biti izuzetno važan i za predstojeće izbore u Srbiji koji će po mnogo čemu biti sudbinski za narod i državu. Očigledno da EU sve više podseća na viršle koje su nekada pravljene od najboljeg mesa i bile odlična hrana za decu. Sada i sami proizvođači viršli priznaju da imaju samo 5 odsto
mesa. Isto tako EU je nekada predstavljala oličenje demokratije, slobode, dijaloga, mesto gde se promovišu različitosti, dobar standard i prosperitet.
Sada su se pretvorili u sopstvenu suštu suprotnost i otuda njihovi predstavnici zdušno podržavaju likove kao što su vrhovni Ćaci i njegovi sateliti u opoziciji. Toliko da je postalo normalno da divlja deponija u centru Beograda gde obitavaju kriminalci različitih osobina, postane svojevrstan bezbedonosni punkt gde se običnim građanima zabranjuje prolaz, a narodni poslanici se propuštaju pokazujući svoje
skupštinske legitimacije. Bruka i sramota. I izgleda da to nikome ne smeta, čak ni opozicionim poslanicima, pa se onda svi čude zašto niko od prisutne policije ne reaguje kad Ćaciji iz Ćacilenda napadaju novinare preteći im i uništavajući njihovu imovinu. Policajci se
ponašaju kao zaštitnici kriminalaca koji vladaju Srbijom. I misle da je to normalno.
Poniženje koje doživljavaju narodni poslanici, posebno opozicioni je možda najbolja slika koliko smo mi kao društvo potonuli dozvolivši da poslednja oaza slobode kako je vrhovni Ćaci nazvao Ćacilend, postane mera vrednosti i prestiža. Dno nema granicu, a mi smo ga davno probili. Razmislite o tome dok ne dođe konačno vreme za sviranje klavira i pevanje nekih drugih pesama koje će trajno odrediti naš put.
Srđan Škoro
