Razvoj emocija na relaciji masa-lider sastoji se od različitih faza. Početno oduševljenje može preći u nekritičko divljenje do obožavanja. Negativan sled događaja menja i emotivni predznak odnosa, pa adoracija preko razočaranja prelazi u duboki prezir. Osim za lidere mase se vezuju za ideje, religije, države. Reč je zapravo o kolektivnoj fikciji koja kao zaraza potire mehanizam razmišljanja i uspostavlja sistem dugotrajnih samoobmana.
Trenutno smo u fazi masovnog odvezivanja od subjekta obožavanja uz paralelno srljanje u novi začarani krug emocionalnog uzleta i neizbežnog pražnjenja. Dok se idol u svom neizbežnom zalasku grčevito bori da sačuva preostale veze sa sledbenicima koji se masovno bude iz dugotrajne hipnoze, drugi deo statističke pogače traži izgubljenu figuru oca i paradoksalno je nalazi u deci. Umesto da idolopoklonstvo i naivna infantilnost budu odlika đaka i studenata, oni sami postaju objekti idealizacije starijih, uz breme previlikih očekivanja koje im se već na startu nepravedno i neodgovorno stavlja na leđa. Kao i uvek-nisu deca kriva, krivi su roditelji. A roditelji njihovih izazova, problema i opasnosti smo mi!
Dugo smo uživali u ciničnoj pozi nezainteresovanosti i prezira prema onome šta se dešava u državi i društvu. Upali smo u depresivnu epizodu naše dugotrajne bolesti, a naše slabosti iskoristili su političke hijene koje su spremno dočekale nebranjeni plen. Imali smo negatorski stav prema svakoj alternativi, nekonstruktivni odnos prema svakom predlogu, pristali smo da budemo demoralisani, jalovi, besperspektivni. Izabrali smo da nam od države naprave močvaru, a sada se čudimo što se zveri bolje snalaze od nas u njoj.
U frontalnom sudaru sa slikom na kojoj šesnaest leševa svojom smrću podsećaju na vrednost života, napustio nas je zloduh nihilizma koji je doveo do toga da najviše vrednosti izgube svoj značaj. Godinu dana nakon tog morbidnog zvona na uzbunu učestvojemo u trci naoružanja hladnog građanskog rata u Srbiji. Za sada se naoružavamo voljom, motivom, nadom.
Oni imaju volju za moć, motiv da zadrže pozicije moći i nadu da će tu ostati što duže. A mi? U nama je koloplet negativne i pozitivne motivacije. Negativna motivacija trajala je dovoljno dugo, bilo smo protiv sistema čija korupcija ubija, protiv režima koji vrši represiju nad građanima, protiv čoveka koji je uzurpirao sve institucije. Vreme je za pozitivno motivisanje. Vreme je za pogled u Srbiju posle Vučića. Vreme je da ljudi oslobođeni straha i presije počnu da projektuju svoje živote posle neizbežne promene vlasti.
Ironija je u činjenici da je uspon Vučića počeo na pozitivnoj motivaciji masa koje su želele Srbiju bez korupcije, Srbiju sa sistemskim promenama, Srbiju sa pozitivnom kadrovskom selekcijom. Njegov kraj počeo je bespoštednom negativno motivacijom preostalog biračkog tela. Oni sada više i ne znaju koga da mrze-Zapad, Soroša, neoliberale, obojene revolucionare, Albance, Hrvate… Sećate se vremena kada je „naša strana“ više mrzela naprednjačke jastrebove (Jovanov, Atlagić, Rističević, Orlić…) nego što je imala spremnosti da bilo kome iz opozicije da prelaznu ocenu. Oni su i bili regrutovani da budu električni zečevi za naše emotivno pražnjenje koje nas automatski stavlja u inferiorni položaj. Dok su oni marketing bazirali na biblioteku i Đuliće, semafor sa pobedničkim rezultatom, leteće automobile i projektovali budućnost u koju veruju, mi smo besneli na njihove moralne i fizičke kreature koje su postavili kao pancir ispred sebe. Sada su oni u lavirintu teorija zavere, diverzija koje ometaju Srbiju u razvoju, domaćih izdajnika koji ruše „zlatno doba“, lutaju tražeći metu svoje mržnje kako bi mržnjom dokazali ljubav prema svom idolu koji bledi i kopni. Sada „naša strana“ ima pozitivnu motivaciju koja je pokrenuta studentskim buntom, sada mi projektujemo budućnost koja nema alternativu, a koja kao preduslov nema Vučića na poziciji vlasti.
U toj trci naoružavanja motivom i voljom moramo pobediti. Očekujte napade obeshrabrivanja, diskreditaciju pojedinaca, odustajanje nekih pokreta i stranaka, preletanja, podmetanja… Sve u cilju da odustanete i to baš kada ste uprednosti na ciljnoj ravnini.
Zato će „PUMPAJ!“ ostati kao krik možda poslednje generacije Srba koji su verovali u bolju sutrašnjicu. Naša je dužnost da ponesemo veći deo bremena koji smo svojom krivicom prebacili na njih. Najmanje što možemo jeste da ne odustanemo.
dr Aleksandar Dikić
