Развој емоција на релацији маса-лидер састоји се од различитих фаза. Почетно одушевљење може прећи у некритичко дивљење до обожавања. Негативан след догађаја мења и емотивни предзнак односа, па адорација преко разочарања прелази у дубоки презир. Осим за лидере масе се везују за идеје, религије, државе. Реч је заправо о колективној фикцији која као зараза потире механизам размишљања и успоставља систем дуготрајних самообмана.
Тренутно смо у фази масовног одвезивања од субјекта обожавања уз паралелно срљање у нови зачарани круг емоционалног узлета и неизбежног пражњења. Док се идол у свом неизбежном заласку грчевито бори да сачува преостале везе са следбеницима који се масовно буде из дуготрајне хипнозе, други део статистичке погаче тражи изгубљену фигуру оца и парадоксално је налази у деци. Уместо да идолопоклонство и наивна инфантилност буду одлика ђака и студената, они сами постају објекти идеализације старијих, уз бреме превиликих очекивања које им се већ на старту неправедно и неодговорно ставља на леђа. Као и увек-нису деца крива, криви су родитељи. А родитељи њихових изазова, проблема и опасности смо ми!
Дуго смо уживали у циничној пози незаинтересованости и презира према ономе шта се дешава у држави и друштву. Упали смо у депресивну епизоду наше дуготрајне болести, а наше слабости искористили су политичке хијене које су спремно дочекале небрањени плен. Имали смо негаторски став према свакој алтернативи, неконструктивни однос према сваком предлогу, пристали смо да будемо деморалисани, јалови, бесперспективни. Изабрали смо да нам од државе направе мочвару, а сада се чудимо што се звери боље сналазе од нас у њој.
У фронталном судару са сликом на којој шеснаест лешева својом смрћу подсећају на вредност живота, напустио нас је злодух нихилизма који је довео до тога да највише вредности изгубе свој значај. Годину дана након тог морбидног звона на узбуну учествојемо у трци наоружања хладног грађанског рата у Србији. За сада се наоружавамо вољом, мотивом, надом.
Они имају вољу за моћ, мотив да задрже позиције моћи и наду да ће ту остати што дуже. А ми? У нама је колоплет негативне и позитивне мотивације. Негативна мотивација трајала је довољно дуго, било смо против система чија корупција убија, против режима који врши репресију над грађанима, против човека који је узурпирао све институције. Време је за позитивно мотивисање. Време је за поглед у Србију после Вучића. Време је да људи ослобођени страха и пресије почну да пројектују своје животе после неизбежне промене власти.
Иронија је у чињеници да је успон Вучића почео на позитивној мотивацији маса које су желеле Србију без корупције, Србију са системским променама, Србију са позитивном кадровском селекцијом. Његов крај почео је беспоштедном негативно мотивацијом преосталог бирачког тела. Они сада више и не знају кога да мрзе-Запад, Сороша, неолиберале, обојене револуционаре, Албанце, Хрвате… Сећате се времена када је „наша страна“ више мрзела напредњачке јастребове (Јованов, Атлагић, Ристичевић, Орлић…) него што је имала спремности да било коме из опозиције да прелазну оцену. Они су и били регрутовани да буду електрични зечеви за наше емотивно пражњење које нас аутоматски ставља у инфериорни положај. Док су они маркетинг базирали на библиотеку и Ђулиће, семафор са победничким резултатом, летеће аутомобиле и пројектовали будућност у коју верују, ми смо беснели на њихове моралне и физичке креатуре које су поставили као панцир испред себе. Сада су они у лавиринту теорија завере, диверзија које ометају Србију у развоју, домаћих издајника који руше „златно доба“, лутају тражећи мету своје мржње како би мржњом доказали љубав према свом идолу који бледи и копни. Сада „наша страна“ има позитивну мотивацију која је покренута студентским бунтом, сада ми пројектујемо будућност која нема алтернативу, а која као предуслов нема Вучића на позицији власти.
У тој трци наоружавања мотивом и вољом морамо победити. Очекујте нападе обесхрабривања, дискредитацију појединаца, одустајање неких покрета и странака, прелетања, подметања… Све у циљу да одустанете и то баш када сте упредности на циљној равнини.
Зато ће „ПУМПАЈ!“ остати као крик можда последње генерације Срба који су веровали у бољу сутрашњицу. Наша је дужност да понесемо већи део бремена који смо својом кривицом пребацили на њих. Најмање што можемо јесте да не одустанемо.
др Александар Дикић
