Rođen si u zemlji u kojoj je kum ubio vožda sekirom a glavu poslao Turcima.
Rođen si u zemlji u kojoj su kneza koji je isterao Turke iz gradova i potpuno oslobodio zemlju ubili dok je šetao parkom jer je bio suviše moderan i nedovoljno patrijarhalan.
Rođen si u zemlji u kojoj su oficiri iskasapili bajonetima kralja i kraljicu i bacili krvava tela sa balkona. Ti oficiri su slavljeni kao heroji.
Rođen si u zemlji u kojoj su pripadnici elitne vojne jedinice uz pomoć najgorih kriminalaca ubili premijera ispred zgrade vlade.
Kamere nisu radile.
Snajper jeste.
Tog hladnog jutra u Kosovskoj Mitrovici kamere nisu radile. Tišinu januarskog jutra narušili su pucnji.
Njih šest.
Šest metaka u tvoja leđa.
“Ubiše ga Šiptari” – orilo se sa medija. Onih istih koji su te nazvali nepoštenim čovekom i izdajnikom.
Onih istih koji su podržali lomljenje kutija na izborima.
Onih istih koji ti nisu pružili podršku dok si bio utamničen.
A mi smo znali…
U leđa puca samo bratska ruka.
Šest metaka u leđa može da saspe samo onaj koji se boji pogleda u tvoje oči, jer bi u njima video smrt svoje duše.
Te noći sam htela da osvetlim mrak hiljadama sveća u mom gradu. Da im pokažemo da nas je ipak više.
Rekli su mi da će doći.
Da će dvorište crkve biti puno.
Glavni ulaz je bio zaključan.
Ušla sam na sporedni i čekala.
Niko nije došao.
U mraku i tišini gorela je samo jedna sveća.
Nisam znala za koga gori, za tebe ili za sve nas?
U povratku sam prolazila pored punih kafica.
Ljudi su pili, smejali se.
Pijete na sopstvenoj daći, smejete se svom načoveštvu!
Htela sam da viknem, da svakoga od njih uhvatim za ramena i prodrmam.
Nisam.
Samo sam plakala.
Onda sam se tešila mišlju da je moj grad daleko, da će se napaćeni ljudi na Kosovu okupiti, odati ti počast i reći: “Nas je ipak više”
Okupili su se. Aplaudirali.
Ne tebi, već onom ko im je kao utehu za tvoju smrt ponudio traktore, koze, ovce, krave, kokoške.
“Nakrivi kapu i nasmej se, stiže traktor!”
I Nakrivi on kapu. I nasmeja se. I stiže traktor.
A ti ode. Zauvek, u kovčegu daleko od mosta koji si branio, od onih koje si branio.
Svi su čuli tvoj glas iz groba, glas koji kaže da se više bojiš svojih nego njihovih i ko je osoba koja bi mogla da te ubije.
Ništa.
On je rekao da je ta osoba prošla poligraf.
Patriotizam je ćutanje.
Ćutanje o tvojoj smrti dok svakoga dana umiremo po malo.
Iz tvoje krvi neće nići novi kosovski božuri jer su iskopali njihovo seme i zalili ih kiselinom.
Umro si uzalud.
Za uzaludno ljude.
Aleksandra Ćurčić
