„Blagosloveni da su krojači
Jer maske nam pristaju taman
Blagoslovene da su drvodelje
I krstovi i vešala
Blagosloveni da su kovači
I klinovi i bodljikava žica
Blagosloveni da su klesari
Uzeše meru da sahrane svaki san…“
Počnimo na isti način kako je započeo Igor Velić u svojoj knjizi „Zarobljeni u nepokretnosti“, stihovima neke pesme. Zato što oni nisu tu bez razloga, razlog se sam otkriva čitaocu. Ono što ste pročitali je vrhunac pesničkog i muzičkog nihilizma dvadeset prvog veka i stihovi pesme „Exercise in futility V (u prevodu „Vežbe u uzaludnosti“ – pet ,je redni broj pesme, obzirom da sve pesme na albumu nose isto ime samo se redni broj menja)“ Poljskog ambijentalnog blek metal benda Mgla (u prevodu „Magla“). Muzički žanr „blek metal“ nikada nije bio široko prihvaćen, jer kako jedan od komentara negde na Internetu reče „Blek metal je kao crna kafa. Kad je prvi put okusite previše je gorka, ali svaki naredni put tražite sve gorčije i gorčije“. To nije za svakog ,odbojno je. Međutim po prvi put imamo bend koji dolazi iz „gorkog žanra“, a da je opšte poznat i široko prihvaćen. Zašto?
Ovim tekstom daću kritički i lični osvrt na dve knjige komparativnom (uporednom) analizom, „Zarobljeni u nepokretnosti“ Igora Velića i Nikole Jovića „Ukrajinski Rubikon“. Na prvi pogled nespojive, ali kada ih jednom okusite svaki naredni put tražite sve gorčije i gorčije.
Razmišljam da li su obe knjige žanrovski realizam ili nihilizam ili oba? Imaju elemente i jednog i drugog, to ih spaja. Za sada ako bi ih opisali kao „novi talas Srpskog realizma“ ne bi pogrešili, ali mora postojati obzir da ujedno mogu biti i šire klasifikovane kao „Evropski“ ili „Svetski realizam dvadeset i prvog veka“ i jedna i druga to zaslužuju.
Obe knjige mogu biti i verovatno i hoće biti jednom kada se napravi dovoljna distanca od ovog sadašnjeg vremena i istorijsko svedočanstvo o ovom trenutku. Tu se Nikola i Igor susreću sa drugim realistima pre svega dvadesetog veka kao što je danas vrlo poznata Ruska (Sovjetska) škola realizma oličena u imenima Maksima Gorkog i Mihaila Šolohova. Međutim realizam onog vremena i realizam sadašnjeg vremena su dva različita realizma. Dodatno realizam ne zavisi samo od protoka vremena, nego i od ličnog doživljaja pisca, pa naizgled dva pisca sa istog podneblja i vremena mogu biti dijametralno suprotni u shvatanju trenutka, a to ovde i jeste slučaj. Prvi (onaj stariji par godina) Velić sebe doživljava kao „levičara“ i tako i piše, drugi (onaj nešto mlađi) Jović sebe smatra „desničarem“ i iz tog ugla gradi svoje delo. Ovde nije reč o „levici“ ili „desnici“ na svetskom nivou, već o autentičnoj „levici“ nastaloj na prostoru bivše Jugoslavije, čiji vrhunac je dosegnut nakon Drugog Svetskog Rata i autentičnoj „desnici“ takođe nastaloj na prostoru bivše Jugoslavije čiji je vrhunac zabeležen pre Drugog Svetskog Rata za vreme kraljevine Jugoslavije, a obe imaju dublji koren u osamnaestom i devetnaestom veku i borbi za stvaranje „nacionalnih država“, talasu „prosvetiteljstva“ (panslovenski pokret ) i težnji da se izbori „mesto pod suncem“ za narode na ovom prostoru.
U toj autentičnosti i leži pokretač za pisanje oba dela. Inspirator se može tražiti kod Hajdegera i Dugina, obzirom da su obe knjige dotakle upravo tu filozofiju. Velić citira u više navrata Hajdegera, dok Jović u svojim hronikama beleži svoj susret sa ćerkom Aleksandra Dugina – Darjom u bespućima Ukraine, na frontu. Sam Dugin je neumorni propagandist, ali ne takav da nema utemeljenje, naprotiv. Njegov rad je baziran na kritici Hajdegera, tog inspiratora Nemačke, pa i Svetske (nadasve onog što se naziva „Zapad“ u političkom smislu) „desnice“. Dugin uzima Hajdegerove teze o Daseinu (pokretaču/egzistencijalu koji u ontološkom smislu pokreće život) i izvrće ih naopako. Pre nego što neko pomisli da je to jednostavno, Hajdeger napiše „Da“, a Dugin za istu tvrdnju preokrene to u „ne“, to ipak nije tako. Da bi takav čin bio prihvaćen u nauci on mora da ima uporište, a Dugin uporište gradi u samom Hajdegeru.
Hajdeger je svoj termin Dasein gradio sa uporištem u autentičnom bitstvovanju u vremenu, na tom putu izveo je hijerarhijsku gradaciju Daseina odozgo na dole, priznajući samo to da čovek poseduje Dasein, ali da on postoji i kod životinja na nižem stupnju i da to što postoji kod životinja nije zapravo Dasein. Zatim na još nižem nivou su priručni alati, ono čime se čovek služi, tu bitka u vremenu skoro i da nema, a na dnu hijerarhije je recimo kamen (namerno ne koristim izraze koje je Hajdeger koristio) u kom uopšte nema bitka i on je mrtav. Dugin bočno raslojava Dasein po istoj logici. Kaže, ako postoji hijerarhija i mogućnost da se Dasein stepenuje, zašto ne bi postojali i „Evro-azijski Dasein“, „Kineski Dasein“, „Indijski Dasein“ ili bilo koji drugi baziran na geografskom ili nekom drugom parametru (možda nacionalnom, pošto je nacija termin vezan za „desnicu“)? Po Duginu, svi imaju pravo na autentični bitak u vremenu.
Ta tvrdnja je pokrenula niz ratova, kako fizičkih, tako i društveno – filozofskih. „Rusija ima pravo na svoju autentičnost“. Ukoliko se Dasein može raslojavati horizontalno onda to posledično može dovesti do degradiranja uporišta „desnice“, ukoliko su ta uporišta degradirana sam Ustav „svetskog hegemona“ (Sjedinjenih Američkih Država od devedesetih do danas) je ugrožen i mora se menjati. A upravo to je ono što je gotovo nemoguće izvesti u praksi bez građanskog rata. „Svetski hegemon“ to zna, Dugin to zna i svesno preuzima ulogu propagandiste. Svaka njegova reč je kao šraf u mesu „svetskog hegemona“. To nas dovodi u 2014. kada započinje prva etapa „Ukrajinskog rata“. Odatle, ići ćemo i napred i nazad kroz vreme kako bi opisali ono što je sadržaj ove dve knjige. Ovaj osvrt je bio nužan kao pogled na neposrednog pokretača, dok su u knjigama direktno opisani posredni pokretači.
Nikola Jović, rođen 1995. godine u Subotici gde je i odrastao i završio osnovnu i srednju školu, kasnije osnovne studije završio u Beogradu na Fakultetu političkih nauka, a master na Filozofskom fakultetu univerziteta u Beogradu, trenutno doktorand na fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Igor Velić, rođen 1986. u Boru osnovno i srednje obrazovanje završio u svom rodnom gradu, fakultet i master na Saobraćajnom fakultetu univerziteta u Beogradu. Obojica (kao i ja koji pišem ovo koji sam jednu godinu mlađi od Velića), rečnikom Hajdegera, bačeni u vreme „antipolitike“ (mogu čak i da napišem „okupatorske“ ili „neautentične“) na prostoru na kome su rođeni i odrasli. Zatečeni u nečemu što je sistem vrednosti skrojen prema hegemonu, a ne prema narodu koji tu živi.
Na početku knjige „Ukrajinski Rubikon“ Nikola Jović je stavio citat Fjodora Tjutčeva – Rusija:
„Ne može Rusija umom da se shvati
Opštim se aršinom izmeriti ne da:
Njen lik je čudan i čudno te gleda
U Rusiju možeš samo verovati.“
Smatram da je taj citat savršeno merilo cele knjige. Bez njega knjiga bi imala potpuno drugačiju, možda čak i pogrešnu konotaciju i shvatanje. Sa njim ona je savršeno pogodila svoju suštinu.
Kako smo došli do toga da neko sebe smatra „hegemonom“, a sve ostale smatra nižom vrstom čija je svrha i uloga da služi „hegemonu“?
Možda najbolji uvod u to jeste analogija sa Sovjetskim realistima koju smo ranije uveli? Maksim Gorki u svojoj knjizi „Moji univerziteti“ zapravo najmanje govori o univerzitetu u doslovnom smislu, njegovi „univerziteti“ su rad, rad i samo rad na različitim mestima, kako geografskim tako i radnim, tokom izgradnje Sovjetskog Saveza i njegovog vrednosnog sistema. Taj vrednosni sistem je bio pogonjen idejom dokazivanja i traženja odgovora na pitanje „da li je levica ili desnica bolja“. Uloga „levice“ pripala je Sovjetskom Savezu, a uloga „desnice“ pre svega SAD, ali i onom što će kasnije biti nazvano „kolektivni Zapad“. Sama srž podele je relativno jednostavna. Započela je u Francuskoj kada su se u parlamentu poslanici da bi lakše prebrojali glasove, podelili na one koji su za kralja, kasnije nazvani „desničari“ zato što su stali desno u odnosu na novinare koji su pisali članke o tom glasanju i one koji su bili za republiku, nazvani „lavičari“. Od tada se filozofska igra antagonizama samo nastavljala u različitim oblicima širom sveta i ona je u suštini vrlo jednostavna – jedni su „za“, drugi su „protiv“, jedni su za kolektivizam, drugi su za individualizam (biranje suprotnog). U trenutku kada Sovjetski Savez, Jugoslavija i SAD izlaze iz Drugog Svetskog Rata celokupna igra je već dosegla taj stupanj da se igra na celom svetu. Jedna „polovina“ planete Zemlje je „levičarska“, druga „polovina desničarska“.
Ako igru posmatramo samo kao filozofsko nadmetanje, njen ishod bi mogao empirijski da se predvidi i jedna strana bi izvesno postala „dobitnička”, a druga „gubitnička“, a tu i leži problem u celokupnoj igri. Niko ne želi da bude gubitnik, posebno ako je uložio sebe, svoj život, snagu i na kraju ono što smatra svojom imovinom u tu igru. To je povod za mnoge ratove nakon Drugog Svetskog Rata.
Svaki od dole navedenih sukoba vođen je i inspirisan borbom za titulu „Hegemona“. Onaj ko će kontrolisati šta drugi smeju i šta im je dozvoljeno da rade. Iza svakog od njih stoji podela na „levicu“ i „desnicu“ ili na ime države koja zastupa te ideale – Sovjetski Savez (kasnije Rusiju) i SAD i svaki od njih je bitan jer pravila po kojima je ratovano pre njih i pravila po kojima će se ratovati nakon njih neće biti ista (u nastavku su svi bitniji ratovi od Drugog Svetskog Rata do danas ,neki možda manje bitni za ovu kritiku, posebno sa Afričkog kontinenta su izostavljeni ).
Prvi indokineski rat (1946.–1954.),
Grčki građanski rat (1946.–1949.),
Kineski građanski rat (1946.–1949.),
Indijsko-pakistanski ratovi (1947., 1965., 1971., 1999.),
Izraelsko-arapski sukobi i ratovi (1948., 1956., 1967., 1973., 1982., 2006., 2023.–danas),
Korejski rat (1950.–1953.),
Alžirski rat za nezavisnost (1954.–1962.),
Vijetnamski rat (1955.–1975.),
Sudanski građanski ratovi (1955.–1972., 1983.–2005., 2023.–danas),
Građanski rat u Angoli (1975.–2002.),
Iransko-irački rat (1980.–1988.),
Sovjetsko-avganistanski rat (1979.–1989.),
Folklandski rat (1982.),
Zalivski rat (1990.–1991.),
Raspad Jugoslavije / Jugoslovenski ratovi (1991.–2001.),
Prvi i drugi čečenski rat (1994.–1996., 1999.–2009.),
Prvi i drugi kongostanski rat (1996.–1997., 1998.–2003.),
Rat u Avganistanu (2001.–2021.),
Rat u Iraku (2003.–2011.),
Rusko-gruzijski rat (2008.)
Građanski rat u Libiji (2011.–2020.)
Građanski rat u Siriji (2011.–danas)
Građanski rat u Jemenu (2014.–danas)
Rusko-ukrajinski rat (2014.–danas, sa specijalnom operacijom 2022.)
Nakon Drugog Svetskog Rata, SAD dolazi u posed nuklearnog naoružanja, za njima Sovjetski Savez, Kina, Indija, Francuska, Pakistan, Velika Britanija… To ih dovodi u nešto nadređeniji položaj u odnosu na one koji nemaju nuklearno naoružanje. Dakle, sukob sam po sebi se izmešta na sve drugo ili druge koji nemaju nuklearno oružje ili gde se takvo oružje neće koristiti. Među ove „druge“ spadamo i mi. U tom trenutku Jugoslavija, danas Srbija (i sve države bivše SFRJ). To znači da smo samim tim postali predmet igre. Mi smo sebe doživljavali kao subjekat, ali oni sa nuklearnim oružjem su u nama videli samo objekat kojim se može manipulisati.
SAD su svoju „hegemoniju“ izgradile na „neoliberalizmu“, derivatu „liberalizma“ koji ima potpuno drugačiju filozofiju ekonomije. Već 1972. uspostavljaju „petro Dolar“. Svoju valutu proklamuju kao jedino sredstvo plaćanja nafte na svetskom nivou. Iz toga uspevaju da crpe resurse iz ostalih zemalja i ekspresno se bogate. Već deset godina kasnije doživeće ekstazu. Neboderi, muzika, “izvoz“ svoje kulture celom svetu… To je period kada dolar probija „gde burgija neće“. Cveta korupcija. Korumpiraju političare na tlu Evrope počevši od Francuske pa na istok. Nemačka je još uvek podeljena. Zakoni se menjaju u korist SAD. Prilagođavaju njihovoj igri.
Korupcijom, propagandom, ponekad i fizičkim pretnjama, a u našem slučaju i ratom bivaju pogođeni svi koji im se nađu na putu. Nakon Drugog Svetskog Rata, Sovjetski Savez i SAD su podelili Nemačku na dva dela. Istočni i Zapadni. Sovjetski Savez je Poljsku koristio kao tranzitnu zemlju između Istočne Nemačke pod njihovom kontrolom i svoje teritorije. Tokom osamdesetih „talas sa Zapada“ (korupcija i propaganda) pogađa Poljsku, Čehoslovačku, Mađarsku, gde Sovjetski Savez gubi svoje saveznike i oslonac. Na kraju „talas sa Zapada“ biva zaustavljen tek „pred“ Moskvom i to tako što je Rusija morala da se odrekne svih država koje su činile Sovjetski Savez. Reformom pravosuđa iz 1992. uspevaju da zaustave koliko toliko prodor korupcije. Ali drugi, novi problem, Ukrajina koja je „pred vratima“ ostaje duboko (možda i najdublje od svih post-socijalističkih država) zahvaćena upravo korupcijom.
Prinuđeni da reaguju „pristaju“ na to da igraju sa SAD igru na njihov način. Jedan na jedan. Desničarski kapitalizam na desničarski kapitalizam. Perspektiva Rusije i perspektiva Jugoslavije nisu iste. Jugoslavija nije u stanju da igra „jedan na jedan“ sa SAD, pre svega zato što nema ⅙ planete Zemlje u svom posedu kao Rusija. U trenutku slabosti i neodlučnosti, tada četvrta po snazi vojna sila na tlu Evrope biva pocepana ratom koji je sponzorisan i potpomognut „talasom sa Zapada“.
To je ukratko opis kako smo došli u poziciju da jedna strana misli da je kraj već nastupio i da su oni apsolutni pobednici – hegemoni. Buđenje iz tog sna i košmarna zbunjenost koja nastaje kao pitanje iz podsvesti „da li još uvek sanjamo ili smo sada budni“ je upravo trenutak koji opisuju Jović i Velić.
Realizam je verovatno najteži i književni i filozofski i uopšteno – ljudski, pravac. Ono što važi danas, već sutradan kada se probudite može biti nevažno ukoliko se stvari promene dok vi spavate. Realizam Maksima Gorkog, Velića i Jovića su stoga doživljaji istog toka događaja iz različitih perspektiva i u različitom vremenu. To je upravo filozofija Hajdegera i njegov pojam Dasein (bitak u vremenu ili bačenost u vreme). Aleksandar Dugin će svojom filozofijom pokrenuti novi talas – „talas sa Istoka“. Jedna od njegovih radikalnih tvrdnji o „Multipolarnom svetu“ postaće razlog zbog kog će SAD inspirisati sukobe u Ukrajini i u prvom (od 2014. godine do 2015. godine) i u drugom (od 2022. do danas) talasu.
Obojica autora su svoje knjige napisali kroz niz autorskih tekstova. Svaki od tih tekstova je već zasebno objavljivan u različitim medijima u Srbiji honorarno ili ne. Ono što knjige čini posebnim od toga jeste lični pečat i dodatne fotografije, autorski tekstovi i celina kako su knjige građene. Kod samog Velića filozofija igra bitnu ulogu, kod Jovića atentični trenutak. I jedno i drugo se spajaju u Hajdegera, odnosno Dugina. Kod Jovića postoji autentični trenutak i njegov susret sa Darjom Dugin, ćerkom Aleksandra Dugina koja će nakon toga biti ubijena u atentatu inspirisanom upravo sukobom u Ukrajini. Dubina bola koji je Jović osetio oličena je u pesmi koju joj je posvetio i fotografiji koja se nalazi u knjizi kao autentično svedočanstvo trenutka. Oba dela se mogu zbog toga posmatrati kao traženje puta ka oslobođenju od bola kroz autentičnost.
Jedan ispred sebe gleda prizore rata i pustoši u Ukrajini, dok drugi isto to vidi u svom rodnom gradu Boru koji je zapušten i neuredan, koji sam ubija svoju decu otrovom rudnika koji se tu nalazi. Bakar je ključan u proizvodnji municije, pa je veza očigledna. Sve ono čemu su obojica autora učena kroz život i školovanje gubi smisao pred njihovim očima u susretu sa nečim „većim od njih“. Obojica se pitaju zašto? Obojica veruju u pobedu dobra nad zlom.
Za obojicu autora u oba dela (pravoslavna) vera, deca i zanimljivo, u oba slučaja smrt bake igraju veoma bitne uloge. Kod Velića je zanimljiv spoj prepoznavanja „fetišizma“ (u uopštenom smislu ali i u smislu „fetišizma robe“ koji je Karl Marks uočio i prvi proklamovao). U uopštenom smislu to je veza živog čoveka za nežive predmete. U Velićevom objektivu tako se nalazi automobil koji je oličenje ljudskog fetiša. Mrtvo sredstvo prema kome ljudi umišljaju svoj status i prestiž i udahnjuju mu život koji on nema („mezimac“). Ceo vrednosni sistem je podređen tome ko ima „vrednijeg mezimica“, a prava potreba za prevozom od tačke A do tačke B nestaje. Saobraćaj postaje takav da bogati sa svojim fetišom (automobilom) „imaju pravo“ da na putevima ubijaju one koji nisu u stanju da imaju sredstvo samoodbrane (bicikliste, pešake, ljude sa jeftinijim vozilima…). Saobraćajna politika kažnjava siromašne, a nagrađuje (prividno) bogate (ali zapravo kongitivno invalidirane). Ono što Velić ne primećuje, ali što je očigledno, jeste snaga fetiša. Dok kritikuje fetišizam i sam je pod vrlo visokim uticajem istog kroz nešto što može verniku delovati na prvi pogled kao uvreda, ali zapravo nije i vrlo dobro je u psihologiji opisano i ne može se razdvojiti od drugih „obožavanja predmeta“, a to možemo za ovu priliku krstiti „fetišizam vere“. Kroz sve delove knjige prisutno je kandilo, na prvom mestu i za njim i ikona. Od oba predmeta se traži isceliteljska moć koje nema.
Paralelno u knjizi Nikole Jovića, postoji vrlo osećajna i duboka scena koja se desila u Ukrajini. Kada je prolazio iz Srbije nije znao šta da ponese u Ukrajinu što bi mogao da pokloni onima koje sretne tamo, jer znao je da će i oni njemu dati nekakav poklon u vidu bilo kakve sitnice (poklon kao takav je takođe izuzetno snažan oblik „veze preko robnog fetišizam“, majica koji dobijete na poklon od nekog za vas ima veću simboličku vrednost od kupljene). Na predlog prijatelja kupio je puno malih ikonica odštampanih na kartonu. Nešto poput sličica. Dovoljno malo da carina ne obrati pažnju, ali u dovoljno velikom broju. Tamo u Ukrajini videći nesreću ljudi u Mariupolju zatečen na ulici ispred hrama u okružen meštanima koji su ga verovatno doživeli kao nekog ko je zadužen za deljenje pomoći iz džepa vadi upravo te ikonice. Hranu da im podeli, nema. Vodu takođe. Jedino što je imao je uteha, a tako je u nazvao to poglavlje „Ne živi čovek samo o hlebu…“
Snaga simbola je upravo najupečatljiviji deo obe knjige. Deca koju Jović sreće u bespućima Ukrajne na ratom zahvaćenim prostorima i deca koja su stradala u saobraćaju kod Velića. I u jednoj i u drugoj knjizi nalaze se fotografije i slike dece. Kod Jovića fotografije, kod Velića crteži – slike saobraćaja koje su deca crtala. Obe knjige su posvećene onima u budućnosti. Velić eksplicitno posvećuje knjigu studentima koji su pokrenuli talas protesta 2024. a čiji smo sudeonici i podržavaoci sva trojica (njih dvojica kao autori i ja kao pisac ovih redova). Dakle time je vera iz prethodnih pasusa okrenuta ka budućnosti.
Jović je imao jednu objavu na društvenoj mreži Tviter (iks- X) koju ću parafrazirati, o tome da sadašnje generacije nose teret grešaka pređašnjih koje se trebaju ispraviti. To je lako zaključiti, teško je učiniti. Kod Velića se gotovo svako poglavlje završava intimnom ispovešću. U tim „ispovestima“ on piše o sebi, svojoj porodici i o glavnom-sporednom liku svog dela, o baki. Baka ima rak (kancer). Bolesna je i polako više nije u stanju da se bori sa životom. Međutim, ona je svesna toga i spremna na to (što će svako ko pročita knjigu i znati). Ona je za Igora ujedno i junak i teret i projekcija onog što vidi u svojoj okolini. Nositi teret prošlosti nije lako. Pred kraj Jovićeve knjige „Ukrajinski Rubikon“ sam Nikola se vraća nazad u Srbiju, međutim njegova baka koja je živela u Šipovu u BiH umire. Neposredno pre toga on je dao intervju za jedan medij u Srbiji o stanju u Ukrajini, a na granici između BiH i Srbije biva zaustavljen i vraćen nazad, jer zbog tog intervjua bezbednosne snage u BiH su ga stavile na „crnu listu“- nepoželjnih, što on tada i saznaje. Sem tog čina koji u njemu izaziva najdublju bol, kroz celu knjigu se pronosi teret prošlosti i veza sa mestom odakle su mu koreni. U vreme Jugoslavije pre rata, tu ne bi ni bila granica, ne bi imao ko ni da ga zaustavi. Posledice.
Poslednje pitanje je verovatno šta je to „mali“, a šta „veliki“ čovek? Kako „mali“ čovek, vidi „igru velikih“…?
Iz niza intervjua sa predsednicima obe otcepljenje republike koje traže pripajanje Rusiji (Luganjsk i Donjeck), iz intervjua sa borcima i komandantima na frontu Jović prenosi viđenje „malog“ (a zapravo velikog) čoveka. Taj „mali“ čovek kada pogleda odozdo sa linije fronta gore ka „velikom“ čoveku vrlo često ne shvata odluke koje su donete. On je „bačen u život“ i svoju „bačenost“ prihvata. U istoj „bačenosti“ dok šeta svojim gradom Borom, Igor Velić i drugi Borani oko njega, njegova (sada pokojna) baka, njegova pokojna majka, njegov otac sa problemom sa kolenima i drugi iz perspektive „malog“ čoveka posmatraju na gore prema „velikom“ čoveku i pitaju se gde smo mi i zašto smo u ovoj „bačenosti“, šta je naša svrha i uloga? Nemaju drugog izbora nego da prihvate svoju „bečenost“ i jedni i drugi, ali i jedni i drugi svoju budućnost grade kroz Borbu.
Ako obe knjige „Zarobljeni u nepokretnosti“ Igora Velića i „Ukrajinski Rubikon“ Nikole Jovića posmatramo sa tačke kritike, ni jedna ni druga ne daju jasne odgovore, ostavljaju čitaoca da on sam odgovor potraži spram sebe, obe beleže trenutak i osećanja koja autori imaju potrebu da oslobode iz sebe. Velić je tu kao stariji, malo i veštiji, nudi zamenu u vidu tuđih rešenja koja se mogu primeniti, a u moru istih nalaze se i pojedini tragovi autentičnosti i vidu teze o „Urbanoj poetici“ koja može biti nešto što autor može još dublje da razradi ukoliko u budućnosti uloži svoju kreativnost u to. Stil kojim su pisane je jednostavan, pitak, lak za čitanje, u pojedinim poglavljima novinarski uokviren i prilagođen objavljivanju u medijima, ali uvek sadrže ličnu notu. Obe knjige pozivaju na akciju, upozoravaju na opasnosti (bilo rata kao takvog ili drugih ljudskih mana koje ka njemu vode). Prožimaju filozofiju, akademsko i lično u jedno. Dakle nijedan od autora ne dozvoljava da mu književno delo postane stilski uokvireno već smisleno unose različite pristupe kako bi razbili dihotomiju. To sve verno svedoči o trenutnom vremenu koje je promenljivo i u kom nastupaju neprestano trenuci nihilizma u kojima ljudi gube kompas i napuštaju svoja dojučerašnja uverenja ili se vraćaju nekim ranijim koja im se čine snažnija, jer i sami osećaju teret najvećeg rata od Drugog Svetskog Rata do danas i moguće repekusije istog po nas i pustošenje resursa koje sprovode osioni zarad novca kojim se život ne može kupiti. Onako kako se u tom smislu kao pisci ponašaju obojica, tako se ponaša i šira zajednica (društvo u Srbiji kao celina), oni samo prenose taj trenutak na papir i ostavljaju ga budućnosti. Stihovi, ritam koji se ponavlja bilo kod Jovića koji je u knjigu smestio uglavnom svoje pesme, ali i citat na početku knjige ili kod Velića gde preovladavaju stihovi muzičkih numera, ali i citati iz Biblije pa čak i citati političara kojim su vređali narod, samo dočaravaju smenu osećanja na utrašnjem nivou, bes, tugu, nemoć, nadu, osećaj moći, pa opet tugu, bes…i tako u krug. To su bili okidači za pisanje. Jasna je dobra namera. Obojica žele da svojom snagom, znanjem, veštinom, onim za šta su školovani i onim što su naučili mimo školovanja doprinesu zajednici iz koje potiču. Obojica imaju obraz i osećaju sramotu i to ne svoju, jer nemaju čega da se stide, naprotiv, već sramotu koja je kao teret nametnuta od drugih koji niti srama imaju niti im obraz nečemu znači. Teret vremena koji svako nosi kao svoj krst.
Završio bi ovaj kritički i lični osvrt zahvalnicom obojici autora. Obe knjige sam dobio sa potpisom autora i to među prvim čitaocima. Nikola Jović je na ovu kritiku čekao nešto duže jer njegova knjiga je objavljena 2025. Maksim Gorki bi na ovom mestu napisao „Ovo su naši univerziteti“. Obavezno pročitajte obe knjige ukoliko već niste, a naišli ste na ovu kritiku.
„…Blagosloveni da su beda, prljavština, nesloga i užas
Blagoslovene da su laži, krivica, strah, jad i izdaja
Jer ovom nije bio potreban nikakav spoljni izvor
Jer ovo dolazi iznutra
I evo ga ovde
Izrasta iznutra
Nepobediva tvrđava ukrašena smrću
Ispod sjajnog oklopa
Umesto kože
I kaligrafiski gresi
Kao bojni grb.
Praznina.“
U Kruševcu 2026.
Darko Dišić, dipl. Industrijski menadžer, autor i ovom prilikom kritičar
