Jedna od najvećih tajni jugoslovenskog sporta traje tačno pola veka i nedavno se napunilo (22. jula) 50 godina kako je košarkaška reprezentacija Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Montrealu, u nezaboravnom četvrfinalnom meču, pobedila Italiju 88:87 iako su „plavi” na odmor otišli sa minusom od 16 koševa (41:57). Jugoslovenska sportska prošlost je bila puna radosti, pa eto materijala za lepe priče.

Šta se događalo na poluvremenu te utakmice, u svlačionici Jugoslavije, ostaće večita tajna. Kako su Ćosa, Kića i drugovi od malih maca postali tigrovi još nije razjašnjeno.

Neki od aktera tog susreta nisu više među nama, ali konačnog odgovora još nema. Ima izvesnih naznaka, zagonetnih odgovora, poluistina, tračeva, laži, ali prave istine nema.Čudno, posebno za ljude sa ovih prostora koji nisu baš poznati po tome da drže jezik za zubima.

Službena, što bi se reklo protokolarna, zvanična izjava mogla se čuti neposredno posle utakmice na zvaničnoj konferenciji kada je vidno uzrujani selektor Mirko Novosel nevešto pokušavao da objasni kako je u nastavku utakmice igračima naredio da igraju presing. Mirko je pričao, a očajni Italijani su, makar po frizuri, sve više ličili na njega čupajući kose zbog besa što su propustili priliku da se plasiraju u polufinale.

Pre početka ovog duela ništa nije nagoveštavalo da „azuri” mogu da prirede iznenađenje i eliminišu Jugoslaviju. Na prethodna dva šampionata Evrope (U Španiji 1973. i Jugoslaviji 1975.) „plavi֨” su superiorno osvojili zlato, bez poraza. Upravo zbog toga niko nije ni sumnjao da će se prošetati do finala i duela protiv SAD.

Bila je to prva selekcija Jugoslavije u bilo kom sportu koja je dominirala kao niko pre nje. Za osam godina (1973-1980) osvojili su sva moguća zlata (3 evropska, svetsko, olimpijsko) i u svet sporta, bar na ovim prostorima uveli neke nove aksiome, do tada sasvim nepoznate. Nije bilo nijedne godine da nisu osvojili neku medalju. Bilo je to doba kada je naša balkanska prepotencija imala uporišta. Dobro se živelo, verovali smo da je Jugoslavija najbolja i najpravednija zemlja na svetu, igrala se sjajna košarka i to bez stranaca.

Jednostavno to je bila pobednička, ili kako su joj „Od Vardara, pa do Triglava” tepali, zlatna generacija. Koševi koje su davali Delibašić, Ćosić, Kićanović, Dalipagić skoro po pravilu su usledili posle nekog „pasjaluka” kojim su morali da dokažu vlastitu superiornost, a nemoć protivnika. Oni su pokorili svet, jer je njihova košarka predstavljala veliki ples pun iracionalnih iznenađenja, pred kojima su rivali često ispadali smešni.

Krešimir Ćosić je jedan od retkih sportista koji je učestvovao na četiri Olimpijade (Meksiko, Minhen, Montreal, Moskva). Posle završetka igračke karijere opisujući svoje igre na ova četiri turnira Žile je priznao da mu je duel protiv Italije bio, verovatno i najdramatičniji u karijeri.

– Za Olimpijske igre u Montrealu sam se pripremao kao vojnik. Vojne vlasti su – ne samo meni, već i Moki i Jelovcu, koji su se zatekli u uniformi, omogućile da se maksimalno pripremimo. Bili smo čvrsto rešeni da posle sjajnih uspeha na prvenstvu Evrope osvojimo bar srebrnu medalju, pa ako je moguće, i zlatnu. Međutim, na licu mesta je bilo znatno teže nego u našim očekivanjima. Utakmica protiv Italije, koja je odlučivala ko će u polufinale je bila najdramatičnija koju sam možda ikada odigrao. Prvo poluvreme Italijani su dobili čak sa 16 koševa razlike. Ne verujem da je osim nas bilo ko verovao da je moguć preokret. Objektivno, sve je govorilo da će se ponoviti Minhen i da ćemo ostati bez medalje. Mi se, međutim, nismo predavali. U drugom poluvremenu smo zaigrali kao preporođeni i anulirali veliku prednost Talijana – priznao je Krešimir Ćosić.

Jedno, čini se nije sporno. Glavnu ulogu u tih deset tajanstvenih minuta nesumnjivo je imao Zoran Slavnić, dete beogradskog asfalta, dorćolski mangup, najniži rastom, a najveć i najtrofejniji igrač u istoriji KK Crvena zvezda. Moka još nikome nije tačno rekao šta se zbivalo na poluvremenu.

„To šta sam u svlačionici u poluvremenu rekao, nikada niko od igrača nije kazao, ja to nikad nisam ni pomislio da ću reći. Do kraja karijere nisam to nikada izgovorio. I nema šanse da ikada ikom živom tako nešto kažem kao što sam tada rekao sebi, saigračima i selektoru Novoselu”, pričao mi je jednom prilikom Moka u „Pevcu” kada sam ga više od sat vremena ubeđivao da mi kaže šta se zbivalo u svlačionici u Montrealu.

Bilo je priča, istina nikad službeno potvrđenih, da je posle kratkog „govora” Novosela u svlačionici, monolog održao Zoran Slavnić. Bilo je tu vikanja, udaranja u stolice, sočnih psovki u balkanskom stilu, ali bilo kako bilo u tih desetak minuta moral reprezentativaca Jugoslavije narastao je „do ludila”! Adrenalin je kipteo iz njih.

Neki su tvrdili da je Moka vikao i na Novosela, da su pale i teške reči, da ga je čak isterao iz svlačionice i da je zatim sam odredio taktiku za drugo poluvreme. Početkom devedesetih godina prošlog veka u jednom neformalnom razgovoru, najbolji igrač Bosne i reprezentativac Jugoslavije Mirza Delibašić mi je nagovesti šta se dešavalo u Montrealu.

Od tada „čapkam” po toj utakmici.

– Moku znam ko zlu paru. Sa njim sam spavao više nego sa mojom Slavicom, pošto smo bili cimeri na svim reprezentativnim akcijama. Ipak, tada u Montrealu je iznenadio i mene. Kako nas je samo motivisao na poluvremenu protiv Italije. Neverovatan motivator.

„Ponizio” nas je, ali zatim i strašno napalio – uz osmeh je govorio legendarni Kinđe.

Na 32 sekunde pre kraja, Italijani su imali poen prednosti (86:87), a mi – loptu. Novosel je uzeo tajm-aut. Dogovor je bio da se odigra „dug napad” i da se lopta doturi Kićanoviću, da on šutira – pa šta bude. Sekunde cure, lopta dolazi do Kićanovića a on, okružen trojicom Talijana, vraća loptu Slavniću. Još dve sekunde do kraja, Moka prima loptu, šut i koooooš. Konačnih 88:87 za Jugoslaviju.

U polufinalu je pobeđen tadašnji SSSR 89:84 predvođen braćom Belov, Tkačenkom, Zarmuhamedovim Edeškom. Po rezultatu bi se reklo da je bilo neizvesno, ali Jugoslavija je na momente imala prednost i od 18 koševa. Tom pobedom, posle 1968. godine osigurano je drugo olimpijsko srebro. Kontinuitet osvajanja medalja je nastavljen.

U finalu nije bilo dilema. SAD su ubedljivo trijumfovale sa 95:74. Ko zna kako bi se taj susret završio da „plave” posle pobede nad Italijom nije poterao maler. Rival je u meču za zlato imao dan više odmora, a na samom početku utakmice povredio se Zoran Slavnić koji je prebačen u bolnicu pa ga nije bilo na proglašenju pobednika. Umesto njega medalju je primio Dragan Kićanović. Četiri godine kasnije u Moskvi osvojeno je prvo i jedino olimpijsko zlato u istoriji.

Zlatni pohod ove neponovljive družine je završen. Ovaj put Kićanović je zbog povrede završio finalnu utakmicu u bolnici, a za Kiću je odličje primio Zoran Slavnić. Ovaj tim je sve snove pretvorio u javu. Da nisu bili takvi svi bi ih već odavno zaboravili, a Kiću, Praju, Ćosu, Moku svi rado pamte i spominju. Malo je bilo ljudi koji su bili tako opštepoznati, voljeni, cenjeni kao oni. Ljudi se sada smeju samo kada treba da sevne blic, na njihove rezultate svima se i dan danas makar, na trenutke vrati osmeh na lice. Tako će nadam se biti i sada kada stignu sećanja na najveći preokret u istoriji jugoslovenske košarke.

Milorad Bjelogrlić