Једна од највећих тајни југословенског спорта траје тачно пола века и недавно се напунило (22. јула) 50 година како је кошаркашка репрезентација Југославије на Олимпијским играма у Монтреалу, у незаборавном четврфиналном мечу, победила Италију 88:87 иако су „плави” на одмор отишли са минусом од 16 кошева (41:57). Југословенска спортска прошлост је била пуна радости, па ето материјала за лепе приче.
Шта се догађало на полувремену те утакмице, у свлачионици Југославије, остаће вечита тајна. Како су Ћоса, Кића и другови од малих маца постали тигрови још није разјашњено.
Неки од актера тог сусрета нису више међу нама, али коначног одговора још нема. Има извесних назнака, загонетних одговора, полуистина, трачева, лажи, али праве истине нема.Чудно, посебно за људе са ових простора који нису баш познати по томе да држе језик за зубима.
Службена, што би се рекло протоколарна, званична изјава могла се чути непосредно после утакмице на званичној конференцији када је видно узрујани селектор Мирко Новосел невешто покушавао да објасни како је у наставку утакмице играчима наредио да играју пресинг. Мирко је причао, а очајни Италијани су, макар по фризури, све више личили на њега чупајући косе због беса што су пропустили прилику да се пласирају у полуфинале.
Пре почетка овог дуела ништа није наговештавало да „азури” могу да приреде изненађење и елиминишу Југославију. На претходна два шампионата Европе (У Шпанији 1973. и Југославији 1975.) „плави֨” су супериорно освојили злато, без пораза. Управо због тога нико није ни сумњао да ће се прошетати до финала и дуела против САД.
Била је то прва селекција Југославије у било ком спорту која је доминирала као нико пре ње. За осам година (1973-1980) освојили су сва могућа злата (3 европска, светско, олимпијско) и у свет спорта, бар на овим просторима увели неке нове аксиоме, до тада сасвим непознате. Није било ниједне године да нису освојили неку медаљу. Било је то доба када је наша балканска препотенција имала упоришта. Добро се живело, веровали смо да је Југославија најбоља и најправеднија земља на свету, играла се сјајна кошарка и то без странаца.
Једноставно то је била победничка, или како су јој „Од Вардара, па до Триглава” тепали, златна генерација. Кошеви које су давали Делибашић, Ћосић, Кићановић, Далипагић скоро по правилу су уследили после неког „пасјалука” којим су морали да докажу властиту супериорност, а немоћ противника. Они су покорили свет, јер је њихова кошарка представљала велики плес пун ирационалних изненађења, пред којима су ривали често испадали смешни.
Крешимир Ћосић је један од ретких спортиста који је учествовао на четири Олимпијаде (Мексико, Минхен, Монтреал, Москва). После завршетка играчке каријере описујући своје игре на ова четири турнира Жиле је признао да му је дуел против Италије био, вероватно и најдраматичнији у каријери.
– За Олимпијске игре у Монтреалу сам се припремао као војник. Војне власти су – не само мени, већ и Моки и Јеловцу, који су се затекли у униформи, омогућиле да се максимално припремимо. Били смо чврсто решени да после сјајних успеха на првенству Европе освојимо бар сребрну медаљу, па ако је могуће, и златну. Међутим, на лицу места је било знатно теже него у нашим очекивањима. Утакмица против Италије, која је одлучивала ко ће у полуфинале је била најдраматичнија коју сам можда икада одиграо. Прво полувреме Италијани су добили чак са 16 кошева разлике. Не верујем да је осим нас било ко веровао да је могућ преокрет. Објективно, све је говорило да ће се поновити Минхен и да ћемо остати без медаље. Ми се, међутим, нисмо предавали. У другом полувремену смо заиграли као препорођени и анулирали велику предност Талијана – признао је Крешимир Ћосић.
Једно, чини се није спорно. Главну улогу у тих десет тајанствених минута несумњиво је имао Зоран Славнић, дете београдског асфалта, дорћолски мангуп, најнижи растом, а највећ и најтрофејнији играч у историји КК Црвена звезда. Мока још никоме није тачно рекао шта се збивало на полувремену.
„То шта сам у свлачионици у полувремену рекао, никада нико од играча није казао, ја то никад нисам ни помислио да ћу рећи. До краја каријере нисам то никада изговорио. И нема шансе да икада иком живом тако нешто кажем као што сам тада рекао себи, саиграчима и селектору Новоселу”, причао ми је једном приликом Мока у „Певцу” када сам га више од сат времена убеђивао да ми каже шта се збивало у свлачионици у Монтреалу.
Било је прича, истина никад службено потврђених, да је после кратког „говора” Новосела у свлачионици, монолог одржао Зоран Славнић. Било је ту викања, ударања у столице, сочних псовки у балканском стилу, али било како било у тих десетак минута морал репрезентативаца Југославије нарастао је „до лудила”! Адреналин је киптео из њих.
Неки су тврдили да је Мока викао и на Новосела, да су пале и тешке речи, да га је чак истерао из свлачионице и да је затим сам одредио тактику за друго полувреме. Почетком деведесетих година прошлог века у једном неформалном разговору, најбољи играч Босне и репрезентативац Југославије Мирза Делибашић ми је наговести шта се дешавало у Монтреалу.
Од тада „чапкам” по тој утакмици.
– Моку знам ко злу пару. Са њим сам спавао више него са мојом Славицом, пошто смо били цимери на свим репрезентативним акцијама. Ипак, тада у Монтреалу је изненадио и мене. Како нас је само мотивисао на полувремену против Италије. Невероватан мотиватор.
„Понизио” нас је, али затим и страшно напалио – уз осмех је говорио легендарни Кинђе.
На 32 секунде пре краја, Италијани су имали поен предности (86:87), а ми – лопту. Новосел је узео тајм-аут. Договор је био да се одигра „дуг напад” и да се лопта дотури Кићановићу, да он шутира – па шта буде. Секунде цуре, лопта долази до Кићановића а он, окружен тројицом Талијана, враћа лопту Славнићу. Још две секунде до краја, Мока прима лопту, шут и кооооош. Коначних 88:87 за Југославију.
У полуфиналу је побеђен тадашњи СССР 89:84 предвођен браћом Белов, Ткаченком, Зармухамедовим Едешком. По резултату би се рекло да је било неизвесно, али Југославија је на моменте имала предност и од 18 кошева. Том победом, после 1968. године осигурано је друго олимпијско сребро. Континуитет освајања медаља је настављен.
У финалу није било дилема. САД су убедљиво тријумфовале са 95:74. Ко зна како би се тај сусрет завршио да „плаве” после победе над Италијом није потерао малер. Ривал је у мечу за злато имао дан више одмора, а на самом почетку утакмице повредио се Зоран Славнић који је пребачен у болницу па га није било на проглашењу победника. Уместо њега медаљу је примио Драган Кићановић. Четири године касније у Москви освојено је прво и једино олимпијско злато у историји.
Златни поход ове непоновљиве дружине је завршен. Овај пут Кићановић је због повреде завршио финалну утакмицу у болници, а за Кићу је одличје примио Зоран Славнић. Овај тим је све снове претворио у јаву. Да нису били такви сви би их већ одавно заборавили, а Кићу, Прају, Ћосу, Моку сви радо памте и спомињу. Мало је било људи који су били тако општепознати, вољени, цењени као они. Људи се сада смеју само када треба да севне блиц, на њихове резултате свима се и дан данас макар, на тренутке врати осмех на лице. Тако ће надам се бити и сада када стигну сећања на највећи преокрет у историји југословенске кошарке.
Милорад Бјелогрлић
