„Благословени да су кројачи
Јер маске нам пристају таман
Благословене да су дрводеље
И крстови и вешала
Благословени да су ковачи
И клинови и бодљикава жица
Благословени да су клесари
Узеше меру да сахране сваки сан…“
Почнимо на исти начин како је започео Игор Велић у својој књизи „Заробљени у непокретности“, стиховима неке песме. Зато што они нису ту без разлога, разлог се сам открива читаоцу. Оно што сте прочитали је врхунац песничког и музичког нихилизма двадесет првог века и стихови песме „Еxерцисе ин футилитy В (у преводу „Вежбе у узалудности“ – пет ,је редни број песме, обзиром да све песме на албуму носе исто име само се редни број мења)“ Пољског амбијенталног блек метал бенда Мгла (у преводу „Магла“). Музички жанр „блек метал“ никада није био широко прихваћен, јер како један од коментара негде на Интернету рече „Блек метал је као црна кафа. Кад је први пут окусите превише је горка, али сваки наредни пут тражите све горчије и горчије“. То није за сваког ,одбојно је. Међутим по први пут имамо бенд који долази из „горког жанра“, а да је опште познат и широко прихваћен. Зашто?
Овим текстом даћу критички и лични осврт на две књиге компаративном (упоредном) анализом, „Заробљени у непокретности“ Игора Велића и Николе Јовића „Украјински Рубикон“. На први поглед неспојиве, али када их једном окусите сваки наредни пут тражите све горчије и горчије.
Размишљам да ли су обе књиге жанровски реализам или нихилизам или оба? Имају елементе и једног и другог, то их спаја. За сада ако би их описали као „нови талас Српског реализма“ не би погрешили, али мора постојати обзир да уједно могу бити и шире класификоване као „Европски“ или „Светски реализам двадесет и првог века“ и једна и друга то заслужују.
Обе књиге могу бити и вероватно и хоће бити једном када се направи довољна дистанца од овог садашњег времена и историјско сведочанство о овом тренутку. Ту се Никола и Игор сусрећу са другим реалистима пре свега двадесетог века као што је данас врло позната Руска (Совјетска) школа реализма оличена у именима Максима Горког и Михаила Шолохова. Међутим реализам оног времена и реализам садашњег времена су два различита реализма. Додатно реализам не зависи само од протока времена, него и од личног доживљаја писца, па наизглед два писца са истог поднебља и времена могу бити дијаметрално супротни у схватању тренутка, а то овде и јесте случај. Први (онај старији пар година) Велић себе доживљава као „левичара“ и тако и пише, други (онај нешто млађи) Јовић себе сматра „десничарем“ и из тог угла гради своје дело. Овде није реч о „левици“ или „десници“ на светском нивоу, већ о аутентичној „левици“ насталој на простору бивше Југославије, чији врхунац је досегнут након Другог Светског Рата и аутентичној „десници“ такође насталој на простору бивше Југославије чији је врхунац забележен пре Другог Светског Рата за време краљевине Југославије, а обе имају дубљи корен у осамнаестом и деветнаестом веку и борби за стварање „националних држава“, таласу „просветитељства“ (пансловенски покрет ) и тежњи да се избори „место под сунцем“ за народе на овом простору.
У тој аутентичности и лежи покретач за писање оба дела. Инспиратор се може тражити код Хајдегера и Дугина, обзиром да су обе књиге дотакле управо ту филозофију. Велић цитира у више наврата Хајдегера, док Јовић у својим хроникама бележи свој сусрет са ћерком Александра Дугина – Дарјом у беспућима Украине, на фронту. Сам Дугин је неуморни пропагандист, али не такав да нема утемељење, напротив. Његов рад је базиран на критици Хајдегера, тог инспиратора Немачке, па и Светске (надасве оног што се назива „Запад“ у политичком смислу) „деснице“. Дугин узима Хајдегерове тезе о Дасеину (покретачу/егзистенцијалу који у онтолошком смислу покреће живот) и изврће их наопако. Пре него што неко помисли да је то једноставно, Хајдегер напише „Да“, а Дугин за исту тврдњу преокрене то у „не“, то ипак није тако. Да би такав чин био прихваћен у науци он мора да има упориште, а Дугин упориште гради у самом Хајдегеру.
Хајдегер је свој термин Дасеин градио са упориштем у аутентичном битствовању у времену, на том путу извео је хијерархијску градацију Дасеина одозго на доле, признајући само то да човек поседује Дасеин, али да он постоји и код животиња на нижем ступњу и да то што постоји код животиња није заправо Дасеин. Затим на још нижем нивоу су приручни алати, оно чиме се човек служи, ту битка у времену скоро и да нема, а на дну хијерархије је рецимо камен (намерно не користим изразе које је Хајдегер користио) у ком уопште нема битка и он је мртав. Дугин бочно раслојава Дасеин по истој логици. Каже, ако постоји хијерархија и могућност да се Дасеин степенује, зашто не би постојали и „Евро-азијски Дасеин“, „Кинески Дасеин“, „Индијски Дасеин“ или било који други базиран на географском или неком другом параметру (можда националном, пошто је нација термин везан за „десницу“)? По Дугину, сви имају право на аутентични битак у времену.
Та тврдња је покренула низ ратова, како физичких, тако и друштвено – филозофских. „Русија има право на своју аутентичност“. Уколико се Дасеин може раслојавати хоризонтално онда то последично може довести до деградирања упоришта „деснице“, уколико су та упоришта деградирана сам Устав „светског хегемона“ (Сједињених Америчких Држава од деведесетих до данас) је угрожен и мора се мењати. А управо то је оно што је готово немогуће извести у пракси без грађанског рата. „Светски хегемон“ то зна, Дугин то зна и свесно преузима улогу пропагандисте. Свака његова реч је као шраф у месу „светског хегемона“. То нас доводи у 2014. када започиње прва етапа „Украјинског рата“. Одатле, ићи ћемо и напред и назад кроз време како би описали оно што је садржај ове две књиге. Овај осврт је био нужан као поглед на непосредног покретача, док су у књигама директно описани посредни покретачи.
Никола Јовић, рођен 1995. године у Суботици где је и одрастао и завршио основну и средњу школу, касније основне студије завршио у Београду на Факултету политичких наука, а мастер на Филозофском факултету универзитета у Београду, тренутно докторанд на факултету политичких наука у Бањалуци. Игор Велић, рођен 1986. у Бору основно и средње образовање завршио у свом родном граду, факултет и мастер на Саобраћајном факултету универзитета у Београду. Обојица (као и ја који пишем ово који сам једну годину млађи од Велића), речником Хајдегера, бачени у време „антиполитике“ (могу чак и да напишем „окупаторске“ или „неаутентичне“) на простору на коме су рођени и одрасли. Затечени у нечему што је систем вредности скројен према хегемону, а не према народу који ту живи.
На почетку књиге „Украјински Рубикон“ Никола Јовић је ставио цитат Фјодора Тјутчева – Русија:
„Не може Русија умом да се схвати
Општим се аршином измерити не да:
Њен лик је чудан и чудно те гледа
У Русију можеш само веровати.“
Сматрам да је тај цитат савршено мерило целе књиге. Без њега књига би имала потпуно другачију, можда чак и погрешну конотацију и схватање. Са њим она је савршено погодила своју суштину.
Како смо дошли до тога да неко себе сматра „хегемоном“, а све остале сматра нижом врстом чија је сврха и улога да служи „хегемону“?
Можда најбољи увод у то јесте аналогија са Совјетским реалистима коју смо раније увели? Максим Горки у својој књизи „Моји универзитети“ заправо најмање говори о универзитету у дословном смислу, његови „универзитети“ су рад, рад и само рад на различитим местима, како географским тако и радним, током изградње Совјетског Савеза и његовог вредносног система. Тај вредносни систем је био погоњен идејом доказивања и тражења одговора на питање „да ли је левица или десница боља“. Улога „левице“ припала је Совјетском Савезу, а улога „деснице“ пре свега САД, али и оном што ће касније бити названо „колективни Запад“. Сама срж поделе је релативно једноставна. Започела је у Француској када су се у парламенту посланици да би лакше пребројали гласове, поделили на оне који су за краља, касније названи „десничари“ зато што су стали десно у односу на новинаре који су писали чланке о том гласању и оне који су били за републику, названи „лавичари“. Од тада се филозофска игра антагонизама само настављала у различитим облицима широм света и она је у суштини врло једноставна – једни су „за“, други су „против“, једни су за колективизам, други су за индивидуализам (бирање супротног). У тренутку када Совјетски Савез, Југославија и САД излазе из Другог Светског Рата целокупна игра је већ досегла тај ступањ да се игра на целом свету. Једна „половина“ планете Земље је „левичарска“, друга „половина десничарска“.
Ако игру посматрамо само као филозофско надметање, њен исход би могао емпиријски да се предвиди и једна страна би извесно постала „добитничка”, а друга „губитничка“, а ту и лежи проблем у целокупној игри. Нико не жели да буде губитник, посебно ако је уложио себе, свој живот, снагу и на крају оно што сматра својом имовином у ту игру. То је повод за многе ратове након Другог Светског Рата.
Сваки од доле наведених сукоба вођен је и инспирисан борбом за титулу „Хегемона“. Онај ко ће контролисати шта други смеју и шта им је дозвољено да раде. Иза сваког од њих стоји подела на „левицу“ и „десницу“ или на име државе која заступа те идеале – Совјетски Савез (касније Русију) и САД и сваки од њих је битан јер правила по којима је ратовано пре њих и правила по којима ће се ратовати након њих неће бити иста (у наставку су сви битнији ратови од Другог Светског Рата до данас ,неки можда мање битни за ову критику, посебно са Афричког континента су изостављени ).
Први индокинески рат (1946.–1954.),
Грчки грађански рат (1946.–1949.),
Кинески грађански рат (1946.–1949.),
Индијско-пакистански ратови (1947., 1965., 1971., 1999.),
Израелско-арапски сукоби и ратови (1948., 1956., 1967., 1973., 1982., 2006., 2023.–данас),
Корејски рат (1950.–1953.),
Алжирски рат за независност (1954.–1962.),
Вијетнамски рат (1955.–1975.),
Судански грађански ратови (1955.–1972., 1983.–2005., 2023.–данас),
Грађански рат у Анголи (1975.–2002.),
Иранско-ирачки рат (1980.–1988.),
Совјетско-авганистански рат (1979.–1989.),
Фолкландски рат (1982.),
Заливски рат (1990.–1991.),
Распад Југославије / Југословенски ратови (1991.–2001.),
Први и други чеченски рат (1994.–1996., 1999.–2009.),
Први и други конгостански рат (1996.–1997., 1998.–2003.),
Рат у Авганистану (2001.–2021.),
Рат у Ираку (2003.–2011.),
Руско-грузијски рат (2008.)
Грађански рат у Либији (2011.–2020.)
Грађански рат у Сирији (2011.–данас)
Грађански рат у Јемену (2014.–данас)
Руско-украјински рат (2014.–данас, са специјалном операцијом 2022.)
Након Другог Светског Рата, САД долази у посед нуклеарног наоружања, за њима Совјетски Савез, Кина, Индија, Француска, Пакистан, Велика Британија… То их доводи у нешто надређенији положај у односу на оне који немају нуклеарно наоружање. Дакле, сукоб сам по себи се измешта на све друго или друге који немају нуклеарно оружје или где се такво оружје неће користити. Међу ове „друге“ спадамо и ми. У том тренутку Југославија, данас Србија (и све државе бивше СФРЈ). То значи да смо самим тим постали предмет игре. Ми смо себе доживљавали као субјекат, али они са нуклеарним оружјем су у нама видели само објекат којим се може манипулисати.
САД су своју „хегемонију“ изградиле на „неолиберализму“, деривату „либерализма“ који има потпуно другачију филозофију економије. Већ 1972. успостављају „петро Долар“. Своју валуту прокламују као једино средство плаћања нафте на светском нивоу. Из тога успевају да црпе ресурсе из осталих земаља и експресно се богате. Већ десет година касније доживеће екстазу. Небодери, музика, “извоз“ своје културе целом свету… То је период када долар пробија „где бургија неће“. Цвета корупција. Корумпирају политичаре на тлу Европе почевши од Француске па на исток. Немачка је још увек подељена. Закони се мењају у корист САД. Прилагођавају њиховој игри.
Корупцијом, пропагандом, понекад и физичким претњама, а у нашем случају и ратом бивају погођени сви који им се нађу на путу. Након Другог Светског Рата, Совјетски Савез и САД су поделили Немачку на два дела. Источни и Западни. Совјетски Савез је Пољску користио као транзитну земљу између Источне Немачке под њиховом контролом и своје територије. Током осамдесетих „талас са Запада“ (корупција и пропаганда) погађа Пољску, Чехословачку, Мађарску, где Совјетски Савез губи своје савезнике и ослонац. На крају „талас са Запада“ бива заустављен тек „пред“ Москвом и то тако што је Русија морала да се одрекне свих држава које су чиниле Совјетски Савез. Реформом правосуђа из 1992. успевају да зауставе колико толико продор корупције. Али други, нови проблем, Украјина која је „пред вратима“ остаје дубоко (можда и најдубље од свих пост-социјалистичких држава) захваћена управо корупцијом.
Принуђени да реагују „пристају“ на то да играју са САД игру на њихов начин. Један на један. Десничарски капитализам на десничарски капитализам. Перспектива Русије и перспектива Југославије нису исте. Југославија није у стању да игра „један на један“ са САД, пре свега зато што нема ⅙ планете Земље у свом поседу као Русија. У тренутку слабости и неодлучности, тада четврта по снази војна сила на тлу Европе бива поцепана ратом који је спонзорисан и потпомогнут „таласом са Запада“.
То је укратко опис како смо дошли у позицију да једна страна мисли да је крај већ наступио и да су они апсолутни победници – хегемони. Буђење из тог сна и кошмарна збуњеност која настаје као питање из подсвести „да ли још увек сањамо или смо сада будни“ је управо тренутак који описују Јовић и Велић.
Реализам је вероватно најтежи и књижевни и филозофски и уопштено – људски, правац. Оно што важи данас, већ сутрадан када се пробудите може бити неважно уколико се ствари промене док ви спавате. Реализам Максима Горког, Велића и Јовића су стога доживљаји истог тока догађаја из различитих перспектива и у различитом времену. То је управо филозофија Хајдегера и његов појам Дасеин (битак у времену или баченост у време). Александар Дугин ће својом филозофијом покренути нови талас – „талас са Истока“. Једна од његових радикалних тврдњи о „Мултиполарном свету“ постаће разлог због ког ће САД инспирисати сукобе у Украјини и у првом (од 2014. године до 2015. године) и у другом (од 2022. до данас) таласу.
Обојица аутора су своје књиге написали кроз низ ауторских текстова. Сваки од тих текстова је већ засебно објављиван у различитим медијима у Србији хонорарно или не. Оно што књиге чини посебним од тога јесте лични печат и додатне фотографије, ауторски текстови и целина како су књиге грађене. Код самог Велића филозофија игра битну улогу, код Јовића атентични тренутак. И једно и друго се спајају у Хајдегера, односно Дугина. Код Јовића постоји аутентични тренутак и његов сусрет са Дарјом Дугин, ћерком Александра Дугина која ће након тога бити убијена у атентату инспирисаном управо сукобом у Украјини. Дубина бола који је Јовић осетио оличена је у песми коју јој је посветио и фотографији која се налази у књизи као аутентично сведочанство тренутка. Оба дела се могу због тога посматрати као тражење пута ка ослобођењу од бола кроз аутентичност.
Један испред себе гледа призоре рата и пустоши у Украјини, док други исто то види у свом родном граду Бору који је запуштен и неуредан, који сам убија своју децу отровом рудника који се ту налази. Бакар је кључан у производњи муниције, па је веза очигледна. Све оно чему су обојица аутора учена кроз живот и школовање губи смисао пред њиховим очима у сусрету са нечим „већим од њих“. Обојица се питају зашто? Обојица верују у победу добра над злом.
За обојицу аутора у оба дела (православна) вера, деца и занимљиво, у оба случаја смрт баке играју веома битне улоге. Код Велића је занимљив спој препознавања „фетишизма“ (у уопштеном смислу али и у смислу „фетишизма робе“ који је Карл Маркс уочио и први прокламовао). У уопштеном смислу то је веза живог човека за неживе предмете. У Велићевом објективу тако се налази аутомобил који је оличење људског фетиша. Мртво средство према коме људи умишљају свој статус и престиж и удахњују му живот који он нема („мезимац“). Цео вредносни систем је подређен томе ко има „вреднијег мезимица“, а права потреба за превозом од тачке А до тачке Б нестаје. Саобраћај постаје такав да богати са својим фетишом (аутомобилом) „имају право“ да на путевима убијају оне који нису у стању да имају средство самоодбране (бициклисте, пешаке, људе са јефтинијим возилима…). Саобраћајна политика кажњава сиромашне, а награђује (привидно) богате (али заправо конгитивно инвалидиране). Оно што Велић не примећује, али што је очигледно, јесте снага фетиша. Док критикује фетишизам и сам је под врло високим утицајем истог кроз нешто што може вернику деловати на први поглед као увреда, али заправо није и врло добро је у психологији описано и не може се раздвојити од других „обожавања предмета“, а то можемо за ову прилику крстити „фетишизам вере“. Кроз све делове књиге присутно је кандило, на првом месту и за њим и икона. Од оба предмета се тражи исцелитељска моћ које нема.
Паралелно у књизи Николе Јовића, постоји врло осећајна и дубока сцена која се десила у Украјини. Када је пролазио из Србије није знао шта да понесе у Украјину што би могао да поклони онима које сретне тамо, јер знао је да ће и они њему дати некакав поклон у виду било какве ситнице (поклон као такав је такође изузетно снажан облик „везе преко робног фетишизам“, мајица који добијете на поклон од неког за вас има већу симболичку вредност од купљене). На предлог пријатеља купио је пуно малих иконица одштампаних на картону. Нешто попут сличица. Довољно мало да царина не обрати пажњу, али у довољно великом броју. Тамо у Украјини видећи несрећу људи у Мариупољу затечен на улици испред храма у окружен мештанима који су га вероватно доживели као неког ко је задужен за дељење помоћи из џепа вади управо те иконице. Храну да им подели, нема. Воду такође. Једино што је имао је утеха, а тако је у назвао то поглавље „Не живи човек само о хлебу…“
Снага симбола је управо најупечатљивији део обе књиге. Деца коју Јовић среће у беспућима Украјне на ратом захваћеним просторима и деца која су страдала у саобраћају код Велића. И у једној и у другој књизи налазе се фотографије и слике деце. Код Јовића фотографије, код Велића цртежи – слике саобраћаја које су деца цртала. Обе књиге су посвећене онима у будућности. Велић експлицитно посвећује књигу студентима који су покренули талас протеста 2024. а чији смо судеоници и подржаваоци сва тројица (њих двојица као аутори и ја као писац ових редова). Дакле тиме је вера из претходних пасуса окренута ка будућности.
Јовић је имао једну објаву на друштвеној мрежи Твитер (икс- X) коју ћу парафразирати, о томе да садашње генерације носе терет грешака пређашњих које се требају исправити. То је лако закључити, тешко је учинити. Код Велића се готово свако поглавље завршава интимном исповешћу. У тим „исповестима“ он пише о себи, својој породици и о главном-споредном лику свог дела, о баки. Бака има рак (канцер). Болесна је и полако више није у стању да се бори са животом. Међутим, она је свесна тога и спремна на то (што ће свако ко прочита књигу и знати). Она је за Игора уједно и јунак и терет и пројекција оног што види у својој околини. Носити терет прошлости није лако. Пред крај Јовићеве књиге „Украјински Рубикон“ сам Никола се враћа назад у Србију, међутим његова бака која је живела у Шипову у БиХ умире. Непосредно пре тога он је дао интервју за један медиј у Србији о стању у Украјини, а на граници између БиХ и Србије бива заустављен и враћен назад, јер због тог интервјуа безбедносне снаге у БиХ су га ставиле на „црну листу“- непожељних, што он тада и сазнаје. Сем тог чина који у њему изазива најдубљу бол, кроз целу књигу се проноси терет прошлости и веза са местом одакле су му корени. У време Југославије пре рата, ту не би ни била граница, не би имао ко ни да га заустави. Последице.
Последње питање је вероватно шта је то „мали“, а шта „велики“ човек? Како „мали“ човек, види „игру великих“…?
Из низа интервјуа са председницима обе отцепљење републике које траже припајање Русији (Лугањск и Доњецк), из интервјуа са борцима и командантима на фронту Јовић преноси виђење „малог“ (а заправо великог) човека. Тај „мали“ човек када погледа одоздо са линије фронта горе ка „великом“ човеку врло често не схвата одлуке које су донете. Он је „бачен у живот“ и своју „баченост“ прихвата. У истој „бачености“ док шета својим градом Бором, Игор Велић и други Борани око њега, његова (сада покојна) бака, његова покојна мајка, његов отац са проблемом са коленима и други из перспективе „малог“ човека посматрају на горе према „великом“ човеку и питају се где смо ми и зашто смо у овој „бачености“, шта је наша сврха и улога? Немају другог избора него да прихвате своју „беченост“ и једни и други, али и једни и други своју будућност граде кроз Борбу.
Ако обе књиге „Заробљени у непокретности“ Игора Велића и „Украјински Рубикон“ Николе Јовића посматрамо са тачке критике, ни једна ни друга не дају јасне одговоре, остављају читаоца да он сам одговор потражи спрам себе, обе бележе тренутак и осећања која аутори имају потребу да ослободе из себе. Велић је ту као старији, мало и вештији, нуди замену у виду туђих решења која се могу применити, а у мору истих налазе се и поједини трагови аутентичности и виду тезе о „Урбаној поетици“ која може бити нешто што аутор може још дубље да разради уколико у будућности уложи своју креативност у то. Стил којим су писане је једноставан, питак, лак за читање, у појединим поглављима новинарски уоквирен и прилагођен објављивању у медијима, али увек садрже личну ноту. Обе књиге позивају на акцију, упозоравају на опасности (било рата као таквог или других људских мана које ка њему воде). Прожимају филозофију, академско и лично у једно. Дакле ниједан од аутора не дозвољава да му књижевно дело постане стилски уоквирено већ смислено уносе различите приступе како би разбили дихотомију. То све верно сведочи о тренутном времену које је променљиво и у ком наступају непрестано тренуци нихилизма у којима људи губе компас и напуштају своја дојучерашња уверења или се враћају неким ранијим која им се чине снажнија, јер и сами осећају терет највећег рата од Другог Светског Рата до данас и могуће репекусије истог по нас и пустошење ресурса које спроводе осиони зарад новца којим се живот не може купити. Онако како се у том смислу као писци понашају обојица, тако се понаша и шира заједница (друштво у Србији као целина), они само преносе тај тренутак на папир и остављају га будућности. Стихови, ритам који се понавља било код Јовића који је у књигу сместио углавном своје песме, али и цитат на почетку књиге или код Велића где преовладавају стихови музичких нумера, али и цитати из Библије па чак и цитати политичара којим су вређали народ, само дочаравају смену осећања на утрашњем нивоу, бес, тугу, немоћ, наду, осећај моћи, па опет тугу, бес…и тако у круг. То су били окидачи за писање. Јасна је добра намера. Обојица желе да својом снагом, знањем, вештином, оним за шта су школовани и оним што су научили мимо школовања допринесу заједници из које потичу. Обојица имају образ и осећају срамоту и то не своју, јер немају чега да се стиде, напротив, већ срамоту која је као терет наметнута од других који нити срама имају нити им образ нечему значи. Терет времена који свако носи као свој крст.
Завршио би овај критички и лични осврт захвалницом обојици аутора. Обе књиге сам добио са потписом аутора и то међу првим читаоцима. Никола Јовић је на ову критику чекао нешто дуже јер његова књига је објављена 2025. Максим Горки би на овом месту написао „Ово су наши универзитети“. Обавезно прочитајте обе књиге уколико већ нисте, а наишли сте на ову критику.
„…Благословени да су беда, прљавштина, неслога и ужас
Благословене да су лажи, кривица, страх, јад и издаја
Јер овом није био потребан никакав спољни извор
Јер ово долази изнутра
И ево га овде
Израста изнутра
Непобедива тврђава украшена смрћу
Испод сјајног оклопа
Уместо коже
И калиграфиски греси
Као бојни грб.
Празнина.“
У Крушевцу 2026.
Дарко Дишић, дипл. Индустријски менаџер, аутор и овом приликом критичар
