Pola veka Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji obeležavaju izostanak Udruženja scenarista Srbije i činjenica da su četiri od 13 filmova u takmičarskom programu iz iste produkcije. Uz dvogodišnje odsustvo konkursa Filmskog centra Srbije i pritiske na kritički nastrojene umetnike, glumac Tihomir Stanić ocenjuje da je odnos države prema kulturi potpuno ogoljen.

„Urušavanje kulture traje već dugo, otkad je SNS preuzeo vlast. Sad su skinuli rukavice i dobro je da se to vidi. Čim Udruženje scenarista ne učestvuje, a festival se zove Festival filmskog scenarija, sve je dovedeno do apsurda“, rekao je Stanić.

Kao primer višegodišnjeg potiskivanja kritičkih autora naveo je slučaj projekta Gorana Markovića, kojem su sredstva najpre dodeljena na konkursu Filmskog centra Srbije, da bi odluka potom bila poništena. Iako je upravni spor dobijen, kaže, ništa se nije promenilo.

„Vlast godinama eliminiše ozbiljne kulturne stvaraoce i svaku mogućnost kritičkog mišljenja. Sada više ne kriju ni prezir prema nama, ni potrebu da nas uklone iz društvenog života i dokažu da smo apsolutno nepotrebni. To je konačni razlog da i mi skinemo rukavice i pokušamo da nađemo odgovor.“

Otpor umetnika i institucije bez struke

Jedan od odgovora Stanić vidi u odlučnosti mlađih umetnika. Posebno je izdvojio plakat Filmskih susreta u Nišu, sa Pavlom Vujisićem koji u sceni iz „Više od igre“ okupatorima pokazuje šipak, smatrajući ga snažnom simboličnom porukom.

„Sreća je i zadovoljstvo videti tu količinu odlučnosti i spremnosti na borbu među mladim umetnicima. Ima nas penzionera koji smo se oduvek petljali i imali primedbe, ali sada postoji jedinstvenost ogromnog broja mladih, ozbiljnih umetnika da pruže otpor vlasti i totalnom uništenju kulture.“

Govoreći o Bitefu, podsetio je na prošlogodišnji „NeBitef“, nastao kao odgovor na cenzuru Mila Raua. Ovogodišnje odustajanje pet od sedam pozvanih predstava tumači kao odbijanje umetnika da daju legitimitet politici koju smatra neprijateljskom prema kulturi.

„Ta predstava je dobila veći publicitet nego što bi ga klasično izvođenje na Bitefu imalo bilo gde u svetu. Sada su selektor i gradska vlast uspeli da napabirče program od sedam pozvanih predstava, a pet je odustalo, jer ljudi neće da imaju posla sa tako otvorenim neprijateljima svega što je umetnost, kultura i normalan, pristojan život.“

Stanić smatra da je pritisaka bilo i u ranijim epohama, ali da su tadašnji nosioci vlasti ipak razumeli značaj pozorišta, filma i festivala za međunarodni ugled zemlje. Današnju situaciju zato vidi kao presedan.

„Nikad nije bilo ovako, jer nikad na vlasti nismo imali ljude koji nemaju nikakav kontakt sa tradicijom i kulturom u pravom smislu reči. Ne razumeju čemu ona služi. Pokušali su da nas pridobiju, neke su uspeli, ali većina je ipak pružila otpor.“

„Čovek se plaši, ali je dužan da prevaziđe strah“

Napadi na Vladimira Arsenijevića i Stevana Filipovića, kao i ranije nasilje nad studentima, za njega su upozorenje koje umetnici ne mogu da zanemare. Kaže da je rizika svestan otkako je bezrezervno podržao studentski pokret.

„Nije prijatno i čovek se plaši, ali valjda baš u toj ljudskoj mogućnosti da prevaziđe i pobedi strah može da deluje u pravcu za koji misli da je ispravan. Dužan je da postupa tako zarad budućnosti svoje dece i njihovih prijatelja, i onda to pobedi strah.“

Osvrnuo se i na pokušaje da ga fotografijama sa funkcionerom SNS-a Darkom Glišićem predstave kao pristalicu vlasti. Objasnio je da je kontakt nastao tokom snimanja na Ubu, gde je Glišić bio domaćin ekipi, te da nikada nije skrivao svoje političko neslaganje.

„Ne mogu nikad biti pristalica Srpske napredne stranke. Ako misle da će me diskvalifikovati time što sam se s nekim fotografisao, onda očigledno o sebi misle toliko loše da kontakt sa sobom doživljavaju kao bruku.“

Na kraju je upozorio da društvo koje kulturu više ne vidi kao javni interes ostaje bez budućnosti. Sopstveni rad na seriji o Ivi Andriću naveo je kao pokušaj očuvanja vrednosti u vremenu dominacije sadržaja o kriminalu i estradi.

„Ako ne iskoristimo ovu priliku, studentski pokret i izbore, da društvo pokušamo da promenimo iz korena, nestaćemo kao narod. Studenti imaju ozbiljan program obnove društva, dogovora i poverenja. Tada će i kultura naći svoje mesto, a ogromna većina umetnika podržava tu potrebu da se društvo promeni.“

Izvor: Insajder