Пола века Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи обележавају изостанак Удружења сценариста Србије и чињеница да су четири од 13 филмова у такмичарском програму из исте продукције. Уз двогодишње одсуство конкурса Филмског центра Србије и притиске на критички настројене уметнике, глумац Тихомир Станић оцењује да је однос државе према култури потпуно огољен.
„Урушавање културе траје већ дуго, откад је СНС преузео власт. Сад су скинули рукавице и добро је да се то види. Чим Удружење сценариста не учествује, а фестивал се зове Фестивал филмског сценарија, све је доведено до апсурда“, рекао је Станић.
Као пример вишегодишњег потискивања критичких аутора навео је случај пројекта Горана Марковића, којем су средства најпре додељена на конкурсу Филмског центра Србије, да би одлука потом била поништена. Иако је управни спор добијен, каже, ништа се није променило.
„Власт годинама елиминише озбиљне културне ствараоце и сваку могућност критичког мишљења. Сада више не крију ни презир према нама, ни потребу да нас уклоне из друштвеног живота и докажу да смо апсолутно непотребни. То је коначни разлог да и ми скинемо рукавице и покушамо да нађемо одговор.“
Отпор уметника и институције без струке
Један од одговора Станић види у одлучности млађих уметника. Посебно је издвојио плакат Филмских сусрета у Нишу, са Павлом Вујисићем који у сцени из „Више од игре“ окупаторима показује шипак, сматрајући га снажном симболичном поруком.
„Срећа је и задовољство видети ту количину одлучности и спремности на борбу међу младим уметницима. Има нас пензионера који смо се одувек петљали и имали примедбе, али сада постоји јединственост огромног броја младих, озбиљних уметника да пруже отпор власти и тоталном уништењу културе.“
Говорећи о Битефу, подсетио је на прошлогодишњи „НеБитеф“, настао као одговор на цензуру Мила Рауа. Овогодишње одустајање пет од седам позваних представа тумачи као одбијање уметника да дају легитимитет политици коју сматра непријатељском према култури.
„Та представа је добила већи публицитет него што би га класично извођење на Битефу имало било где у свету. Сада су селектор и градска власт успели да напабирче програм од седам позваних представа, а пет је одустало, јер људи неће да имају посла са тако отвореним непријатељима свега што је уметност, култура и нормалан, пристојан живот.“
Станић сматра да је притисака било и у ранијим епохама, али да су тадашњи носиоци власти ипак разумели значај позоришта, филма и фестивала за међународни углед земље. Данашњу ситуацију зато види као преседан.
„Никад није било овако, јер никад на власти нисмо имали људе који немају никакав контакт са традицијом и културом у правом смислу речи. Не разумеју чему она служи. Покушали су да нас придобију, неке су успели, али већина је ипак пружила отпор.“
„Човек се плаши, али је дужан да превазиђе страх“
Напади на Владимира Арсенијевића и Стевана Филиповића, као и раније насиље над студентима, за њега су упозорење које уметници не могу да занемаре. Каже да је ризика свестан откако је безрезервно подржао студентски покрет.
„Није пријатно и човек се плаши, али ваљда баш у тој људској могућности да превазиђе и победи страх може да делује у правцу за који мисли да је исправан. Дужан је да поступа тако зарад будућности своје деце и њихових пријатеља, и онда то победи страх.“
Осврнуо се и на покушаје да га фотографијама са функционером СНС-а Дарком Глишићем представе као присталицу власти. Објаснио је да је контакт настао током снимања на Убу, где је Глишић био домаћин екипи, те да никада није скривао своје политичко неслагање.
„Не могу никад бити присталица Српске напредне странке. Ако мисле да ће ме дисквалификовати тиме што сам се с неким фотографисао, онда очигледно о себи мисле толико лоше да контакт са собом доживљавају као бруку.“
На крају је упозорио да друштво које културу више не види као јавни интерес остаје без будућности. Сопствени рад на серији о Иви Андрићу навео је као покушај очувања вредности у времену доминације садржаја о криминалу и естради.
„Ако не искористимо ову прилику, студентски покрет и изборе, да друштво покушамо да променимо из корена, нестаћемо као народ. Студенти имају озбиљан програм обнове друштва, договора и поверења. Тада ће и култура наћи своје место, а огромна већина уметника подржава ту потребу да се друштво промени.“
Извор: Инсајдер
