Opstanak srpskog društva u nestajanju

Izgovarajući svakodnevno različite gluposti Aleksandar Vučić uporno pokušava da fokus javnosti usmeri ka sebi, kako bi se prestalo sa pričama o blokadama, protestima, studentima, mogućem generalnom štrajku, odgovornosti… Svakako da mu najviše smeta pominjanje odgovornosti i bilo kakva mogućnost da odgovara za zlodela koja je sa svojom ekipom počinio. U tom smislu je lansirao priču o nekakvim lojalistima u okviru SNS, koji idu redovno u Crkvu i krvlju se zaklinju na vernost vođi i partiji, da ih ima čak 17.000, da je njegov brat njihov član… Iz iskustva znamo tamo gde je bata Andrej u ekipi sve je jasno ko su ti ljudi, čemu su sve skloni i šta bi čovek od njih mogao očekivati. Teško Crkvi u kojoj se oni mole, a još teže Bogu za koga veruju da je član SNS i da su ga dovoljno ucenili kako bi večno bio na njihovoj strani.

Oni su rešeto u Vučićevim rukama kojim pokušava da uplaši sve one koji se aktivno bore protiv njega. Ali, mu nešto ne ide.

Pogotovu što kaže kako je jedan od najvažnijih zahteva lojalista da se po cenu svega nikad ne uđe u koaliciju sa žutim ološem i lopovima. Valjda su im se od silne pljačke naroda i izdaje svih nacionalnih i državnih interesa zamaglili vidici, pa su zaboravili da su njihovi najistaknutiji članovi upravo pripadnici žutog ološa koji je zemlju kako kažu zadužio i zavio u crno.

I oni su to dosledno sproveli ovoga puta sa Vučićem i njegovim lojalistima na čelu. Ali nisu onda za to odgovarali, pa se nadaju, kao i Vučić da neće ni sada. Odgovornost je ključna stvar i upravo činjenica da niko nije decenijama odgovarao za različita zlodela je i dovela Vučića na vlast. Kao kaznu. Kao podsećanje da nismo bili dostojni svojih predaka, da smo izneverili tradiciju, veru, porodicu, sve ono što nas je činilo ljudima, da smo savijali kičmu pred svima, sopstvene vrline smo blatili, a mane isticali, prihvatali da smo za sve krivi kako bi se istinski krivci bolje osećali…

Kako drugačije objasniti činjenicu da u Srbiji postoji priličan broj ljudi koji se već decenijama hrane i izdržavaju, uz ogroman broj onih čiju podršku imaju, na floskuli Srbi su krivi za sve ratove, Srbija se mora suočiti sa zločinima, Srbi moraju odgovarati… Svako ustajanje protiv tog ustanovljenog modela ponašanja svrstava vas u četnike, izdajnike, antievropejce, zaostale, mrzitelje gej populacije, osobe koje čine Srbiji loše i ne dozvoljavaju joj da se razvija u tzv. evropskom duhu.

Ako kažete da se u Srebrenici desio monstruozan zločin. Stravičan. Sraman. Neoprostiv. Ali da genocida nije bilo i da to svako ko je nešto učio u školi i na fakultetu zna, dočeka vas salva različitih uvreda. Ukoliko tome i pridodate da je isticanje genocida u Srebrenici i nasilno naterivanje srpske dece da o tome uče u školi, zapravo jedna vrsta negiranja i umanjivanja značaja Holokausta, a povrh svega unižavanje stvarnih žrtava genocida Jevreja, Srba, Roma, Jermena… onda vas dodatno, u nedostatku argumenata, dočekaju na nož.

Ako pritom javno kažete da za vas general Ratko Mladić nije heroj i to potanko objasnite, onda vas oni drugi krenu prozivati na najrazličitije i najuvredljivije moguće načine. Oni prvi tada ćute i to odobravaju sve do časa dok ne kažete Kosovo je Srbija ili Srbija ne bi smela nikome nikada uvoditi sankcije, pa ni Rusiji, e tada se ponovo raspomame i prozivke ožive. I one dolaze uglavnom od neukih, neobrazovanih nikogovića, najčešće polusveta, koji je ovladao društvenim mrežama, umislivši da su mnogo bitni i da je svaka njihova objava remek delo.

Rijaliti sa nacionalnih frekvencija se zapravo prelio na društvene mreže. Tako da razne moralne i svake druge prostitutke, sitni kriminalci i ološ svakojake vrste koji dominiraju rijaliti programima, zapravo su prisutni i na društvenim mrežama samo pod drugim imenima. Ista je publika koja ih prati, isti su akteri. Zajednička im je prostota i nasilje. I naravno, odobravanje neuke svetine za izrečeno ili učinjeno. Lajkuju se uzajamno do besvesti.

Srećom i raspadnuto srpsko društvo u nestajanju je objektivno mnogo bolje od onoga kako ga predstavljaju ti likovi koji su se toliko nakotili da se običan čovek mora zapitati šta se dešava sa našim narodom. Gde su nestali ljudi? Zašto su se povukli u sebe? Kako smo dozvolili da tako lako obolimo od osteoporoze karaktera.

Srbija nestaje u čeljustima lažnih levičara koji se zaklinju Vašingtonu i Briselu na vernost i lažnih desničara koji spas vide jedino u Rusiji i KGB. Kakav sunovrat i izneveravanje osnovnih postulata na kojima su nekad nastajale levica i desnica. Ali u Srbiji je sve moguće, pa čak i to da Vučić posle svega što radi i dalje vlada.

Dodatni problem je totalno korumpirana elita i ogromna količina neznanja, kao i prostor koji je ustupljen licemerima bez karaktera koji se podjednako kao i ova vlast bogate na grbači ovog naroda. I što je najtragičnije za sve pitaju. Na sceni je ozakonjena svest onih istih ljudi koji su aplaudirali kad je sa prve stranice Bukvara oteran Vuk Karadžić, a stavljen Josip Broz, oni koji su odobravali da se sa školskih zidova uklone Vuk i Dositej, a dovede Tito da nas posmatra kako ne bi skrenuli sa njegovog puta. Njemu u čast su i pravopis menjali pa se Bog pisao malim, a udba velikim slovom.

Neretva i Sutjeska su ukinule Kolubaru, Cer i Kajmačkalan. Nikad se nisu oglašavali, niti smatrali da je potrebno da se Hrvati i Bošnjaci odrede prema bezumnim klanjima i izvršenom genocidu nad Srbima. Znali smo za svaki uzdah u Jajcu, ali se ćutalo kako je srpski vojnik dva puta u jednom veku izbio na Soču.

Jasenovac nikada nije oslobođen. On je samo prestao sa radom na najmirniji mogući način pošto je prethodno ustašama dozvoljeno da uklone sve tragove. Na Kosmetu se za pevanje Oj vojvodo Sindjeliću dobijalo više robije nego za silovanje Srpkinje.

U ime lažnog bratstva i jedinstva o zverstvima ustaša i njihovih muslimanskih saboraca se moralo ćutati, a i kad bi se nešto reklo, četnici su odmah, kao po komandi, stavljani u prvi plan. Sve do Titove smrti se nigde nije moglo čuti, ni pročitati, kako su partizani i Nemci pregovarali i dogovorili se da ukoliko se saveznici iskrcaju na Jadranu napadnu ih zajedničkim snagama. Ćutalo se i kako su se partizanski rukovodioci šetali po Zagrebu za vreme ustaške vlasti, komotno išli u bioskop i to dok je trajala tzv. epska bitka za ranjenike.

Vešto se prikrivalo da je Hrvatska imala najveću kvislinšku armiju u Evropi koja je branila odstupnicu Nemcima, čak i kad je zvanično Berlin pao. Inače, Zagreb je oslobođen posle Berlina. Najveći ustaški zlikovci su pobegli i nikad nisu odgovarali za počinjene zločine. Srbima nije bilo dozvoljeno da se vrate na Kosmet, ali zato je Albancima odobreno da pretekle i najupornije isele. Jame u koje su ustaše bacale Srbe su mahom bile zabetonirane kako se ne bi kopalo po prošlosti i ugrozilo vladajuće bratstvo i jedinstvo. Srpske žrtve su nazivane stradalim rodoljubima.

Proslavljeni srpski junaci iz Balkanskih i Prvog svetskog rata su morali da prose na ulicama, dok su oni koji su ih učinili invalidima i protiv kojih su se do juče borili u rovovima, paradirali u novim uniformama uvek sa činom više od srpskih oficira. Kralj Aleksandar je glavom platio svoju zabludu, jer su ga ubili upravo oni za koje je verovao da je sa njima moguće graditi i razvijati zajedničku državu. Problem je što je srpski narod platio daleku veću cenu od koje se, vidimo, ni do danas nije oporavio.

Komunisti nisu ponovili grešku kralja Aleksandra i formirali su prvo akcionarsko društvo zvano SUBNOR. Sa dva svedoka svako je mogao postati borac i uživati sve prvilegije koje su im bile na raspolaganju, a o statusu dece palih boraca da i ne govorimo. Da apsurd bude veći što smo se više vremenski udaljavali od završetka rata to je broj boraca učesnika rastao. Sedamdesetih godina prošlog veka ih je bilo toliko, da se bar polovina zaista borila, Drugi svetski rat bi bio okončan pre Staljingrada.

Interesantno da ovi koji stalno prozivaju Srbe kako bi morali da se suoče sa sopstvenim zločinima nikad nisu progovorili o komunističkim. Posebno ćute o imovini koju su na različite načine oteli od nedužnih ljudi, samo da bi sebi ili partiji prigrabili korist. Oslobodjenje od stranog okupatora su iskoristili da brojne ljude oslobode najpre od života, a posle i od imovine. Na udaru je bilo ono najvrednije. Oteto prokleto ih ni malo nije doticalo, jer su oni ateisti. Tako smo došli do toga da nam je oteta država, teritorija, pravo na život i sopstveno mišljenje. Komunistima vera i nacija nikad ništa nije značila, jer je njihova opcija uvek bila drug je Tito krao ali je i nama dao!

Oni srpski heroji kojima se nekada s razlogom divio ceo svet davno su pali u zaborav, kao i zasluge za oslobodjenje verovalo se nekad bratskih naroda, koji sada u svojim državama ne priznaju Srbe. Ili gledaju da ih isele milom ili silom sa prostora na kojima nikad ne bi postojali da nije upravo tih Srba.

Danas niko više ne govori o zaslugama Univeziteta u Beogradu za stvaranje istih u Sarajevu, Podgorici, Prištini, Skoplju. Gde bi se školovali da im beogradski Univerzitet to blagovremeno i stručno nije omogućio.

Novakom Đokovićem se ponosimo kad god postiže uspehe. On je jedna od retkih stvari kojim Srbi mogu s pravom mahati pred celim svetom i ujedno osoba preko koje taj isti svet uopšte zna gde je Srbija. Pa, ipak, kad ne podrži “na vreme” studente stignu prozivke, kad ih podrži onda je to previše mlako za “naše” pojmove. Njegove sve vrline smo odlučni da prisvojimo i da ih ističemo, ali mane nećemo, one su samo njegove i zbog njih spremni smo za tili čas da ga se odreknemo. Neokomunizam je učinio svoje. Titoizam je u potpunosti razbucao DNK srpskog naroda. Kad to shvatimo i otklonimo taj defekt, imaćemo možda ponovo šansu da postanemo onaj narod koji je jako dobro znao kako se i na koji način brani teško izvojevana sloboda i kućni prag. Do tada će nam vladati razni Vučići i njegovi lojalisti koji su ime verovatno stekli po tome što uživaju kao bubrezi u loju uvek na štetu naroda i države.

Kako izaći iz svega ovoga i zaustaviti dalje propadanje nacije i države, sa svim saznanjima gde smo i u čemu smo.

Uopšte, postavlja se pitanje, ima li izlaza iz ovog živog blata u koje smo upali? Studenti i đaci su probudili nadu. Ali to nije dovoljno.

Moramo se pre svega okupiti. To moraju učiniti istinski borci, ljudi koji su dokazali i pokazali da imaju karakter i snagu da podnesu sve nedaće i nepravde. Ovo zlo koje je zaposelo Srbiju ne mogu skloniti kusi i repati okupljeni na gomili, već probrani, sposobni i spremni, kako nam se sve ovo ne bi ponovilo po ko zna koji put. 

I progovoriti o svemu što je naš životni prostor zagadilo od Rio Tinta, kineskih investicija, rijaliti programa, ozbiljnih posledica titoizma, do sadašnje vlasti i njihovih satelita u opoziciji. Ne smemo više zatvrati oči i ćutati. I otvoreno reći da je za kompletnu vulgarizaciju srpskog medijskog prostora i društva daleko odgovorniji sadašnji patrijarh srpski Porfirije od trenutno omrznute Olivere Zekić. Njegov uticaj u RRA kasnije pretvorene u REM ne može se meriti sa Zekić, a to smo kao i mnogo toga drugog već zaboravili. Kao i činjenicu da je već tada od milošte bio prozvan Profiterije!

Oni koji budu želeli da utvrđuju i analiziraju stvarne razloge možda uspeju da zaustave raspad države i društva u neprestanom nadiranju. Spas je možda bliže nego što verujemo. Samo bi ga na pravi način trebalo prizvati. A kad se to dogodi, Vučiću ni lojalisti celog sveta ne mogu pomoći, a kamoli ovi njegovi koji će ga već koliko sutra na prvoj krivini prodati. Odgovornost i mogućnost da jednom zaista odgovaraju ih jednostavno izluđuju i isteruju na čistac. Vučićevo stanje to najbolje potvrđuje.

Srđan Škoro