Ko zaista podržava studente, a ko ih se plaši
Dok akademska i građanska javnost svedoči političkom buđenju studenata, pojavljuju se i glasovi koji na prvi pogled zvuče kao podrška, ali koji u suštini izražavaju strah, podozrenje i potrebu za kontrolom. Jedan takav nastup, nedavno objavljen u javnosti, predstavlja niz naizgled analitičkih komentara koji se u stvari svode na prikrivene napade, paternalističke poruke i otvorenu nelagodnost pred idejom da studenti mogu politički delovati bez ičijeg tutorstva. Političar prisvaja inicijativu studenata kao plod sopstvenog uticaja, a zatim ih kritikuje što ga nisu doslovno poslušali. Umesto da prepozna njihovu samostalnost kao znak zrelosti, on pokušava da zadrži ulogu nadređenog. Taj zahtev za „pravilnim“ angažovanjem nije ništa drugo do želja za kontrolom. On ne želi ravnopravne saveznike , želi slušaoce.
Svo studentsko delovanje van izbora političar predstavlja kao neozbiljno, neefikasno ili pogrešno. Po njemu, jedino logično rešenje je učestvovanje u izbornom procesu. Time briše vrednost svakog oblika pritiska koji nije institucionalan: protesta, plenuma, blokada, javnog govora. On svodi politiku na jednu formu, onu koju je sam koristio ili bar razume. Takav pogled nije savetodavan, već reduktivan. NJegov politički horizont završava tamo gde počinje studentska sloboda da izabere drugačiji metod borbe.
Kad kritikuje studente što se „angažuju, ali ne na pravi način“, političar otkriva da mu nije problem njihov aktivizam, već činjenica da ga sprovode bez njegove potvrde. On formalno podržava njihovu želju za političkim delovanjem, ali osporava svaki konkretan korak koji ne odgovara njegovim predstavama. To nije kritika sa željom da se doprinese , to je nastup iz pozicije nadmoći. Studenti se ne posmatraju kao politički subjekti, već kao objekti korekcije.
Radni dokument koji studenti razmatraju političar koristi kao povod da ih diskredituje pre nego što je uopšte završen. Time utiče na tok unutrašnje rasprave i potkopava proces autonomnog odlučivanja. Umesto da dozvoli da studenti sami uobliče sopstvene predloge, on se postavlja kao prvi sudija nacrta koji mu nije ni upućen. Namera nije da se pomogne, već da se oblikuje narativ pre nego što studenti uopšte dobiju šansu da ga sami iznesu.
Političku inicijativu studenata prikazuje kao naivnu, nezrelu i osuđenu na neuspeh. Umesto da im prizna hrabrost da se upuste u borbu koju su do sada svi izbegavali, političar je svodi na nerealni pokušaj. Takav stav ne polazi iz brige, već iz nesigurnosti , jer zna da bi njihov uspeh razotkrio pasivnost i kalkulantski komfor onih koji su godinama odlagali borbu. U njegovom tonu ne postoji ohrabrenje, već potcenjivanje.
Mesecima organizovan studentski otpor i političko uobličavanje političar prikazuje kao trenutni zanos, prolazni entuzijazam. Tako se brišu napori koji su uloženi u koordinaciju, formulaciju zahteva i održavanje zajedništva pod velikim pritiscima. Nazivati to zanosom nije pogrešna procena , to je svesno nipodaštavanje. Time se pokušava stvoriti distanca između „ozbiljne“ politike i „studentske“ igre.
U više navrata, političar pokušava da pokaže kako je sve to zapravo njegova ideja. On ne traži dijalog, već priznanje , kao da studenti nemaju pravo da stignu do sličnih zaključaka samostalno. Prikazivanje studentske inicijative kao derivata njegovih saveta pokazuje da se ne plaši njihovih grešaka, već njihove samostalnosti. Ako nisu deo njegovog plana, onda su, po definiciji, dezorijentisani.
Tvrdi da će sistem svakako „progutati“ studente ako pokušaju da uđu u institucije. Ali to nije upozorenje, već poruka da ne pokušavaju ništa. Jer ako institucije ne funkcionišu, one se neće popraviti same. Političar zna da ih neće menjati oni koji su već udobno raspoređeni unutar njih , već oni koji im pristupaju iz gneva i potrebe. Taj ulazak nije iluzija , to je pritisak iznutra.
Političar govori da „nije trenutak“. Ali trenutak nikada neće doći sam. Tragična ironija njegove poruke je u tome što dolazi u trenutku kada su studenti prvi put u decenijama u poziciji da utiču. Poruka o strpljenju nije znak mudrosti, već pokušaj da se odluka odloži dok ne bude bezopasna. On zna da je svaki politički pokret ranjiv dok raste , i upravo zato želi da ga saseče sada.
I na kraju, kada političar kaže da ih podržava „ali da ga moraju prvo poslušati“, pokazuje sve. Ta rečenica razgolćuje njegov odnos prema studentima: ne kao prema subjektima, već kao prema publici. Nije mu važno da li su u pravu, da li su organizovani, da li su spremni. Važno mu je da zna da su njegovi. A ako nisu , onda su, po automatizmu, pogrešni.
Studenti danas nisu puki posmatrači , oni su učesnici, nosioci i pokretači promene. NJihov glas više ne traži dozvolu da se čuje, niti čeka odobrenje da deluje. Oni su već tu, s razlogom i sa poverenjem koje im je narod dao, a ne političari poklonili. Oni koji to prepoznaju, imaće priliku da budu deo nečeg novog. Oni koji ostanu zarobljeni u starim šemama moći, autoriteta i podozrenja , jednostavno će biti preskočeni. Jer budućnost ne ide unazad. A studenti je ne najavljuju , oni je već oblikuju. I svet koji dolazi, neće ih zaobići.
Mladen Trifunović
