Srpskom fudbalu su došli „sudnji dani”. Odzvonilo je !!! Ostali su samo spomenici, letopisi o velikim uspesima, titula prvaka Evrope u Bariju, finale Kupa šampiona u Briselu, nekoliko zaposlenih koji će u FSS da dočekaju penziju, „paučina” u sefu i gomila neispunjenih obećanja. Godinama je članovima fudbalske Vlade FSS bio „krava muzara” iz koje su izvukli veliki novac.
„Opanak je debela koža na tim obrazima”, usudio bih se da kažem da je to verovatno najbolja rečenica kojom bi se opisala većina ljudi koji su u poslednjoj deceniji radili u srpskom fudbalu, bolje rečeno činili Skupštinu FSS, bili na rukovodećim funkcijama u Savezu, kao i u nekim klubovima. Domaće „loptanje” je samo verna slika društva debelo ogrezlog u kriminal i korupciju.
Srpska fudbalska mašina je odavno zaribala, menadžerska pohlepa je rasprodala sve što iole vredi, sistem takmičenja je uveliko prevaziđen, neki klubovi se „guraju” u Super ligu iako u ozbiljnim ligama bi bili samo drugoligaši. Sa „klincima” se loše radi, a „selekcija” se vrši ne po nadarenosti već ko su roditelji navodno „velikih talenata”.
Igra reprezentacije, devetostrukog šampiona Srbije, ali i ostalih klubova je dosadna i daleko od evropskih standarda. „Gazde” klubova, neki članovi Izvršnog odbora FSS žive kao „bubreg u loju”, većina stranih igrača su ovde samo fizički, a imaju za naše prilike sjajne ugovore. Mnogima je srpski fudbal služio samo za punjenje novčanika i deblji bankovni račun. Za to vreme obavezno je išla „patriotska” priča koja se navijačima i javnosti „servirala” uz više nula na računima.
Razlog ovakvom pesimizmu nije samo očajan kvalitet domaće lige, prazne tribine, a predsednik Saveza, ali i njegov zamenik služe kao „ikebana” i niko ih ni za šta ne pita. Zna se da je u kući bez gazde „kuća tesna i čeljad besna”. U takvoj žabokrečini nije se ni moglo očekivati ništa ni lepo, ni dobro.
Kolege koji sebe smatraju žurnalistima apsolutno nije bilo briga za katastrofalno stanje u kojem se nalazi srpski fudbal. Oni su bili saučesnici. Godinama su poput nojeva zabijali glavu u pesak i širokim narodnim masama stvarali „našminkanu” iluziju kako nema razloga za brigu i da je u srpskom fudbalu sve u redu. „Rukama i nogama” su branili klubove i funkcionere i od najbezazlenijih kritika čak i kada je iz aviona bilo vidljivo da nam je fudbal ispod svakog nivoa, kao i ljudi koji se nalaze na čelnim pozicijama.
Alarm za uzbunu zvonio je godinama, ali izuzimajaći trojicu, četvoricu „piskarala”, jednog stamenog novinara, jednog poznatog Ercova, ostali su bili i gluvi i slepi. Na televizije sa nacionalnom frekfencijom nije imao pristup niko ko razmišlja na drugačiji način. Kritika u javnom prostoru nije mogla da se čuje ni „pod razno”.
Potpisnik ovih redova je dovoljno „mator” i bogu hvala odlično pamti Zvezdin trijumf u Bariju kao i pobedu u polufinalu nad Bajernom na Marakani, jer sam tada bio novinar sa petogodišnjim stažom. Međutim, onakvu ekstazu na jednoj sportskoj televiziji kada je šampion Srbije postigao drugi pobedonosni gol protiv potpuno nepoznatog kluba iz Andore još nikada nisam čuo. Regleri za ton su ponovo bili u kvaru.
Neukusno, neobjektivno i degutatno u najmanju ruku. U Miljanovo vreme bi bila jedina dilema da li će „crveno-beli” da pobede sa pet ili šest golova razlike. To garantujem životom. Ako neko misli da je ovaj deo teksta nepotreban onda bih jednostavno i bez ljutnje uzvratio da sam ga napisao za svoju dušu.
Milorad Bjelogrlić
