Српском фудбалу су дошли „судњи дани”. Одзвонило је !!! Остали су само споменици, летописи о великим успесима, титула првака Европе у Барију, финале Купа шампиона у Бриселу, неколико запослених који ће у ФСС да дочекају пензију, „паучина” у сефу и гомила неиспуњених обећања. Годинама је члановима фудбалске Владе ФСС био „крава музара” из које су извукли велики новац.
„Опанак је дебела кожа на тим образима”, усудио бих се да кажем да је то вероватно најбоља реченица којом би се описала већина људи који су у последњој деценији радили у српском фудбалу, боље речено чинили Скупштину ФСС, били на руководећим функцијама у Савезу, као и у неким клубовима. Домаће „лоптање” је само верна слика друштва дебело огрезлог у криминал и корупцију.
Српска фудбалска машина је одавно зарибала, менаџерска похлепа је распродала све што иоле вреди, систем такмичења је увелико превазиђен, неки клубови се „гурају” у Супер лигу иако у озбиљним лигама би били само друголигаши. Са „клинцима” се лоше ради, а „селекција” се врши не по надарености већ ко су родитељи наводно „великих талената”.
Игра репрезентације, деветоструког шампиона Србије, али и осталих клубова је досадна и далеко од европских стандарда. „Газде” клубова, неки чланови Извршног одбора ФСС живе као „бубрег у лоју”, већина страних играча су овде само физички, а имају за наше прилике сјајне уговоре. Многима је српски фудбал служио само за пуњење новчаника и дебљи банковни рачун. За то време обавезно је ишла „патриотска” прича која се навијачима и јавности „сервирала” уз више нула на рачунима.
Разлог оваквом песимизму није само очајан квалитет домаће лиге, празне трибине, а председник Савеза, али и његов заменик служе као „икебана” и нико их ни за шта не пита. Зна се да је у кући без газде „кућа тесна и чељад бесна”. У таквој жабокречини није се ни могло очекивати ништа ни лепо, ни добро.
Колеге који себе сматрају журналистима апсолутно није било брига за катастрофално стање у којем се налази српски фудбал. Они су били саучесници. Годинама су попут нојева забијали главу у песак и широким народним масама стварали „нашминкану” илузију како нема разлога за бригу и да је у српском фудбалу све у реду. „Рукама и ногама” су бранили клубове и функционере и од најбезазленијих критика чак и када је из авиона било видљиво да нам је фудбал испод сваког нивоа, као и људи који се налазе на челним позицијама.
Аларм за узбуну звонио је годинама, али изузимајаћи тројицу, четворицу „пискарала”, једног стаменог новинара, једног познатог Ерцова, остали су били и глуви и слепи. На телевизије са националном фрекфенцијом није имао приступ нико ко размишља на другачији начин. Критика у јавном простору није могла да се чује ни „под разно”.
Потписник ових редова је довољно „матор” и богу хвала одлично памти Звездин тријумф у Барију као и победу у полуфиналу над Бајерном на Маракани, јер сам тада био новинар са петогодишњим стажом. Међутим, онакву екстазу на једној спортској телевизији када је шампион Србије постигао други победоносни гол против потпуно непознатог клуба из Андоре још никада нисам чуо. Реглери за тон су поново били у квару.
Неукусно, необјективно и дегутатно у најмању руку. У Миљаново време би била једина дилема да ли ће „црвено-бели” да победе са пет или шест голова разлике. То гарантујем животом. Ако неко мисли да је овај део текста непотребан онда бих једноставно и без љутње узвратио да сам га написао за своју душу.
Милорад Бјелогрлић
