Dabome, imam psa, nije rasan, nema značajno ime u tom registru plemenitih životinja, ali veliki je čuvar, odan do bola, mio, budi u meni ono ljudsko što sam uvek mislio da ne posedujem. Uvek se obradujem kad se s posla vratim, a on skoči, i uprlja mi odelo. U moj jednoličan i monoton život unosi blistavu vedrinu, raduje se mojim umornim očima, više i od žene i dece.  I društven je, okuplja sve pse iz ulice i kvarta, lepo se druže, a ima i lepuškastu ljubavnicu, to je zbog svojih liderskih ambicija, i svog položaja u psećem carstvu. 

Sa dužnom pažnjom pratim sve aktivnosti svog Džimija, moram, jer mi često komuniciramo na osoben način. Ja se njemu žalim na odvratan posao, na bračne probleme, on meni na položaj svoje rase u našem nepravednom društvu, na socijalni status i bedu svojih pasa u malobrojnim azilima. Spominje entuzijazam nemalog broja volontera, ali i pored toga težak je pasji život u zemlji Srbiji.

Težak, jer je Srbija teška za život i rad pasa. 

Posle dugih šetnji, danima razmišljam o njegovim mudrolijama, ali, moram priznati, nije ni ljudima lako na ovim prostorima, i saglasno prihvatam činjenicu da biljni i životinjski svet zajedno sa čovekom postepeno odumire. Ostaće vrhovnik samo sa svojom zaštićenom bulumentom, ekstremno bogatih i stalno u strahu da ne izgube svoje materijalno bogatstvo, vlast, i silne privilegije.

Tako, nekoliko dana sam odsustvovao od kuće, bio na službenom (ne kao kod Kusturice), i od supruge dobijao sam šture podatke o mom Džimiju. Kad sam došao, on se obradovao, ali ne kao ranije, nekako suzdržan. Dozivao sam ga, trčao prema njemu, ali on se odupirao.

Pitao sam, Džimi, šta je :

 – Ti, ne znaš, ili se praviš?

 – Šta, šta treba da znam!

 – Naša braća Rusi, bajna braća i naši iz obaveštajne službe, širom naše love pse, podvrgavaju ih opasnom eksperimentu.

– Kom eksperimentu?

– Onom od 15.marta prošle godine kad su pustili na mirne demonstrante.

– Zvučni top?

– Tooo!!!

Uh, jebote, ništa o tome ne znam. I vi ste sada miševi, rekoh njemu. Kad se on naljuti, videće te vi ko su miševi, nismo mi ljudi, vi ste to.  Mi spremamo revoluciju, videćete kakvu odmazdu, pa besan poče da skići, laje i ode iz dvorišta.  Nema ga nekoliko dana, tražio sam ga, pisao oglase, obećavao nagradu. Ništa. 

Ali, nema ni drugih pasa, pa se obraćam specijalnim jedinicama Rusko – srpskog jedinstva. Okanite se tog eksperimenta. Ostavite pse, kad ljude niste na miru, jer u suprotnom možemo videti demonstraciju kakvu svet do sada nikada nije ni čuo, ni video.

Siniša Stojčić