Дабоме, имам пса, није расан, нема значајно име у том регистру племенитих животиња, али велики је чувар, одан до бола, мио, буди у мени оно људско што сам увек мислио да не поседујем. Увек се обрадујем кад се с посла вратим, а он скочи, и упрља ми одело. У мој једноличан и монотон живот уноси блиставу ведрину, радује се мојим уморним очима, више и од жене и деце. И друштвен је, окупља све псе из улице и кварта, лепо се друже, а има и лепушкасту љубавницу, то је због својих лидерских амбиција, и свог положаја у псећем царству.
Са дужном пажњом пратим све активности свог Џимија, морам, јер ми често комуницирамо на особен начин. Ја се њему жалим на одвратан посао, на брачне проблеме, он мени на положај своје расе у нашем неправедном друштву, на социјални статус и беду својих паса у малобројним азилима. Спомиње ентузијазам немалог броја волонтера, али и поред тога тежак је пасји живот у земљи Србији.
Тежак, јер је Србија тешка за живот и рад паса.
После дугих шетњи, данима размишљам о његовим мудролијама, али, морам признати, није ни људима лако на овим просторима, и сагласно прихватам чињеницу да биљни и животињски свет заједно са човеком постепено одумире. Остаће врховник само са својом заштићеном булументом, екстремно богатих и стално у страху да не изгубе своје материјално богатство, власт, и силне привилегије.
Тако, неколико дана сам одсуствовао од куће, био на службеном (не као код Кустурице), и од супруге добијао сам штуре податке о мом Џимију. Кад сам дошао, он се обрадовао, али не као раније, некако суздржан. Дозивао сам га, трчао према њему, али он се одупирао.
Питао сам, Џими, шта је :
– Ти, не знаш, или се правиш?
– Шта, шта треба да знам!
– Наша браћа Руси, бајна браћа и наши из обавештајне службе, широм наше лове псе, подвргавају их опасном експерименту.
– Ком експерименту?
– Оном од 15.марта прошле године кад су пустили на мирне демонстранте.
– Звучни топ?
– Тооо!!!
Ух, јеботе, ништа о томе не знам. И ви сте сада мишеви, рекох њему. Кад се он наљути, видеће те ви ко су мишеви, нисмо ми људи, ви сте то. Ми спремамо револуцију, видећете какву одмазду, па бесан поче да скићи, лаје и оде из дворишта. Нема га неколико дана, тражио сам га, писао огласе, обећавао награду. Ништа.
Али, нема ни других паса, па се обраћам специјалним јединицама Руско – српског јединства. Оканите се тог експеримента. Оставите псе, кад људе нисте на миру, јер у супротном можемо видети демонстрацију какву свет до сада никада није ни чуо, ни видео.
Синиша Стојчић
