Dževad nekima u Beogradu možda deluje kao roba sa fabričkom greškom. Za današnje prilike pomalo nezgodno ime. „Patrijota” se nagomilalo na sve strane. Ima ih i previše. Takvi ne prave razliku između šume i grada. Na svakom koraku pokazuju netrpeljivost, šire zlo, mržnju. Međutim, Dževad Prekazi potiče iz nekog bezbrižnijeg vremena, kada je među ljudima bilo manje očaja, a mržnja nepristojna i kažnjiva po zakonu.

Sadašnjost žalosna, budućnost potpuno neizvesna, a prošlost raskošna i bogata divnim pričama. Nekadašnji as Partizana, Dževad Prekazi kao stvoren za besedu o dobrim ljudima, o lepim danima koji se dešavaše u pluskvamperfektu, o godinama kada je utakmice „crno-belih” u proseku posmatralo tridesetak hiljada ljudi. Ako je ikome Svevišnji dao talenat onda je to bio Džeki Preki, kako su mu tepali navijači. Imao je nešto što većina može samo da sanja; znanje, sigurnost, samopouzdanje…

– Celi život sam sa fudbalom. Igrao sam non stop i nisam imao ni 17 godina kada sam 1974. počeo da treniram u Remontu iz Kosovske Mitrovice, gde sam rođen. Tog leta sam na tradicionalnom turniru Republika i Pokrajina u Šapcu i Sremskoj Mitrovici bio najbolji. Usledili su pozivi više klubova, ali za mene nije bilo dileme. Uvek sam navijao za Partizan za koji je ranije igrao moj stariji braj Ljuan i početkom decembra sam potpisao ugovor – sećao se Dževad Prekazi, koji je detinjstvo proveo u siromašnoj porodici sa roditeljima, dva brata i tri sestre.

Za samo deset meseci je iz fabričkog tima stigao na veliku scenu i stadion JNA. Prvi trener mu je bio Vladica Kovačević. Iako autsajder i manjinac dočekalo ga je ćutanje puno divljenja. Brz kao munja, vešt dribler laganog koraka sa neverovatno snažnim udarcem za slabašnu konstituciju. Publika širom Jugoslavije ga je gledala i zaljubljivala se u njegovu igru. Govorili su, a novinari pisali da ima „top” u levici.

– Partizan će mi uvek biti na prvom mestu, ali nije sve bilo tako bajno i slatko. Menjale su se uprave, ljudi i znao sam da gutam knedle zbog Partizana. Jednom su za Čavu Dimitrijevića, Mancea i mene rekli da nesportski živimo, a ja u životu nisam probao alkohol. Mislim da su to bile neke političke igre i morao sam da odem – uvek mu je „crno-bela” boja bila najbliža srcu.

Nije imao ni 19 godina kada je debitovao u „večitom” derbiju na Marakani. Partizan je pobedio 2:1, a golove su  postigli Zavišić i Prekazi i to kako; projektilom sa 30 metara. „Sever” je zaplakao, a „jug” zapevao.

– Celi život sam „gledao” taj gol. Zviznuo sam loptu svom snagom sa tridesetak metara i ona je završila pod prečkom Kajganićevog gola. Boško je samo pogledom ispratio u  mrežu – uvek se smejao kada je pričao o tom golu.

Nijedan osećaj na svetu nije tako sveobuhvatan i isunjavajući kao ljubav, a Prekazijeva ljubav prema fudbalu je bila neizmerna. Stigao je poziv Hajduka. Nije se mnogo dvoumio.

– Znam da se mnogima neće dopasti, ali neću da lažem. Hajduk je u SFRJ bio najorganizovaniji klub. Znalo se ko je za šta zadužen. Jedina briga igrača je bila da igraju i treniraju, a „šoldi” nikada nisu kasnili – iskren je Prekazi koji se sa Hajdukom plasirao u polufinale Kupa UEFA, gde je eliminisan od Totenhema. U Splitu je bilo 2:1 za „bile”, a u Londonu 1:0 za „pevce”. U tom meču je uzdrmao prečku koja se „tresla” deset minuta. U Splitu mu je najbolji drugar bio Blaž Baka Slišković.

Pre nekoliko meseci dvojica drugara su mu donela iz Splita dres Hajduka, ali im ga je vratio. Nije želeo da ga uzme.

–Za mene je pravi dres Hajduka samo onaj sa petokrakom, a ne ovaj danas. Pod tim znakom je to bio veliki klub po svemu. Ne počinje istorija ni fudbala, a ni sveta od početka devedesetih – sa ponosom je objasnio razloge zbog nije želeo dres „bilih”.

Posle Hajduka igrao je šest meseci u Americi mali fudbal, družio se i divio umeću Srbe Stamenkovića, za kojeg tvrdi da je posedovao znanje Pelea i Maradone. Onda ga je sudbina umesto u Španiju i Betis odvela u Istanbul u Galatasaraj. Umesto njega za Betis je potpisao Faruk Hadžibegić, tadašnji kapiten Sarajeva.

–Neverovatno koliko Turci vole fudbal. Stadioni su krcati satima pre utakmice. U to vreme su igrači iz Jugoslavije bili na velikoj ceni. Sa mnom je bio Zoran Simović, a pre nas Hodžić iz Želje. Taktički su bili nezreli, ali od dolaska bivšeg selektora Nemačke Jupa Dervala, počeli su da rade i na tome. Sa njima sam dva puta učestvovao u osvajanju titule, a stigli smo do polufinala Kupa šampiona. Još uvek sam najefikasniji stranac koji je igrao za Galatu, a zvanično sam proglašen za trećeg najboljeg stranca u istoriji kluba – rado je spominjao istanbulske uspomene.

Igrao je 15 godina i nikada se nijednog rivala nije plašio. Ipak, priznaje da je jednom „dršćao” kao prut.

– U zimu 1987. godine na Novogodišnjem turniru u Minhenu u malom fudbalu su igrali Bajern, Ajaks, Notingem Forest i Galatasaraj. Krenulo me baš. Naveče mi je u hotelu prišao Johan Krojf, koji je trenirao Ajaks i pitao me kako je moguće da igram u Turskoj kada zaslužujem dres mnogo boljih timova. Pozvao me Ajaks, a ja sam uzalud čekao pošto mi je Lazar Radović rekao da je holandska federacija te godine zabranila angažman igrača iz Jugoslavije. Krojf je na leto preuzeo Barsu i posle je sve bilo istorija. Priznajem da su mi noge klecale dok sam pričao sa takvom legendom – nije krio Prekazi.

U Turskoj je 1993. otišao u igračku penziju. Govorili su mu da još igra, ali nije mogao. Nešto je „puklo” u njemu. U domovini je besneo rat, koji u njemu nije probudio niske nagone, a uspavao čoveka. Naprotiv, reč čast kod Dževada nikada nije nestala iz upotrebe. Jugoslavija se kao so prosipala između prstiju i to nije mogao da podnese.

– Nisam mogao više da izdržim. U Jugoslaviji je bio rat i odlučio sam da se vratim. Nagovarali su me da ostanem, ali odluka je bila definitivna. Došao sam u moj najdraži grad Beograd i Dorćol gde sam od Partizana dobio stan, nakon potpisivanja drugog ugovora – zaokružio je igračku karijeru Dževad Prekazi.  

U životu imao je tri svetinje. To su otac, fudbal i supruga. Upravo ga je supruga, koja je preminula 2024. godine nagovorila da se posveti trenerskom pozivu. Njen odlazak nikada nije preboleo.

–Mislim da je u fudbalu najlepše raditi sa decom koja tek počinju. To me činilo srećnim. Naučiti ih da prime loptu, pa da upute pas. Nema ništa lepše nego kada vidite da svaki dan napreduju. Treba ih samo pustiti da igraju. Zločin je ubijati igru, kreaciju, maštovitost, improvizaciju. Po tome smo poznati u svetu. Zato smo postigli blistave rezultate. Nikada se nismo isticali po disciplini, ali po kreativnosti i te kako – tvrdio je Prekazi.

Imao je u karijeri „milion” trenera, ali četvoricu je hvalio do neba.

– Pero Živković me naučio fudbalskim tajnama u Remontu. Zoran Miladinović, ljudina, divan čovek. Mnogo mi je pomogao kada sam došao u Beograd, Biće Mladinić je imao fudbal u „malom prstu”, a Jup Derval gospodin sa kojim…. – nije završio Preki rečenicu kada se sa stola začulo…

„Uz Maršala Tita, junačkoga sina, nas ni pakao neće smest…”, oglasio se Prekazijev mobilni telefon.

– Politika me u životu nije zanimala, ali uvek sam bio levičar i bliži njihovim idejama. Če Gevara mi je uvek bio idol – nikada Prekazi nije krio svoje opredeljenje.

Sa Prekijem se nisam baš često viđao, ali kada god bi se sreli to su bili prijateljski razgovori. Posle jednog takvog kafanskog druženja sam od srca i sa zadovoljstvom napisao ovu priču koja se i njemu dopala. Voleo je da priča o fudbalu i nekim daleko bezbrižnijim vremenima, koja su kako se sada vidi bila malo bezbožna, ali neuporedivo lepša, veselija i srećnija nego današnja, kada se svako na Boga poziva, a zlo i naopako čini.  

Smrt je kuglica ruleta koja se jednom zaustavi na tvom broju. Juče 8. novembra 2026. godine se zaustavila na broju Dževada Prekazija. Čovek mora da ispuni neki zadatak zbog kojeg je postojao na ovom svetu. Sjajan fudbaler i još bolji čovek. Iskren do bola, a takvoj vrsti ljudi preti izumiranje. To će vam garantovano reći svako ko je sa njim makar kafu popio.

Preki druže moj počivaj u miru. Neka ti je laka zemlja. Nemam nikakvu dilemu da će te „vrhovni sudija” staviti u raj jer tamo ti je mesto.

Milorad Bjelogrlić