Џевад некима у Београду можда делује као роба са фабричком грешком. За данашње прилике помало незгодно име. „Патријота” се нагомилало на све стране. Има их и превише. Такви не праве разлику између шуме и града. На сваком кораку показују нетрпељивост, шире зло, мржњу. Међутим, Џевад Прекази потиче из неког безбрижнијег времена, када је међу људима било мање очаја, а мржња непристојна и кажњива по закону.
Садашњост жалосна, будућност потпуно неизвесна, а прошлост раскошна и богата дивним причама. Некадашњи ас Партизана, Џевад Прекази као створен за беседу о добрим људима, о лепим данима који се дешаваше у плусквамперфекту, о годинама када је утакмице „црно-белих” у просеку посматрало тридесетак хиљада људи. Ако је икоме Свевишњи дао таленат онда је то био Џеки Преки, како су му тепали навијачи. Имао је нешто што већина може само да сања; знање, сигурност, самопоуздање…
– Цели живот сам са фудбалом. Играо сам нон стоп и нисам имао ни 17 година када сам 1974. почео да тренирам у Ремонту из Косовске Митровице, где сам рођен. Тог лета сам на традиционалном турниру Република и Покрајина у Шапцу и Сремској Митровици био најбољи. Уследили су позиви више клубова, али за мене није било дилеме. Увек сам навијао за Партизан за који је раније играо мој старији брај Љуан и почетком децембра сам потписао уговор – сећао се Џевад Прекази, који је детињство провео у сиромашној породици са родитељима, два брата и три сестре.
За само десет месеци је из фабричког тима стигао на велику сцену и стадион ЈНА. Први тренер му је био Владица Ковачевић. Иако аутсајдер и мањинац дочекало га је ћутање пуно дивљења. Брз као муња, вешт дриблер лаганог корака са невероватно снажним ударцем за слабашну конституцију. Публика широм Југославије га је гледала и заљубљивала се у његову игру. Говорили су, а новинари писали да има „топ” у левици.
– Партизан ће ми увек бити на првом месту, али није све било тако бајно и слатко. Мењале су се управе, људи и знао сам да гутам кнедле због Партизана. Једном су за Чаву Димитријевића, Манцеа и мене рекли да неспортски живимо, а ја у животу нисам пробао алкохол. Мислим да су то биле неке политичке игре и морао сам да одем – увек му је „црно-бела” боја била најближа срцу.
Није имао ни 19 година када је дебитовао у „вечитом” дербију на Маракани. Партизан је победио 2:1, а голове су постигли Завишић и Прекази и то како; пројектилом са 30 метара. „Север” је заплакао, а „југ” запевао.
– Цели живот сам „гледао” тај гол. Звизнуо сам лопту свом снагом са тридесетак метара и она је завршила под пречком Кајганићевог гола. Бошко је само погледом испратио у мрежу – увек се смејао када је причао о том голу.
Ниједан осећај на свету није тако свеобухватан и исуњавајући као љубав, а Преказијева љубав према фудбалу је била неизмерна. Стигао је позив Хајдука. Није се много двоумио.
– Знам да се многима неће допасти, али нећу да лажем. Хајдук је у СФРЈ био најорганизованији клуб. Знало се ко је за шта задужен. Једина брига играча је била да играју и тренирају, а „шолди” никада нису каснили – искрен је Прекази који се са Хајдуком пласирао у полуфинале Купа УЕФА, где је елиминисан од Тотенхема. У Сплиту је било 2:1 за „биле”, а у Лондону 1:0 за „певце”. У том мечу је уздрмао пречку која се „тресла” десет минута. У Сплиту му је најбољи другар био Блаж Бака Слишковић.
Пре неколико месеци двојица другара су му донела из Сплита дрес Хајдука, али им га је вратио. Није желео да га узме.
–За мене је прави дрес Хајдука само онај са петокраком, а не овај данас. Под тим знаком је то био велики клуб по свему. Не почиње историја ни фудбала, а ни света од почетка деведесетих – са поносом је објаснио разлоге због није желео дрес „билих”.
После Хајдука играо је шест месеци у Америци мали фудбал, дружио се и дивио умећу Србе Стаменковића, за којег тврди да је поседовао знање Пелеа и Марадоне. Онда га је судбина уместо у Шпанију и Бетис одвела у Истанбул у Галатасарај. Уместо њега за Бетис је потписао Фарук Хаџибегић, тадашњи капитен Сарајева.
–Невероватно колико Турци воле фудбал. Стадиони су крцати сатима пре утакмице. У то време су играчи из Југославије били на великој цени. Са мном је био Зоран Симовић, а пре нас Хоџић из Жеље. Тактички су били незрели, али од доласка бившег селектора Немачке Јупа Дервала, почели су да раде и на томе. Са њима сам два пута учествовао у освајању титуле, а стигли смо до полуфинала Купа шампиона. Још увек сам најефикаснији странац који је играо за Галату, а званично сам проглашен за трећег најбољег странца у историји клуба – радо је спомињао истанбулске успомене.
Играо је 15 година и никада се ниједног ривала није плашио. Ипак, признаје да је једном „дршћао” као прут.
– У зиму 1987. године на Новогодишњем турниру у Минхену у малом фудбалу су играли Бајерн, Ајакс, Нотингем Форест и Галатасарај. Кренуло ме баш. Навече ми је у хотелу пришао Јохан Кројф, који је тренирао Ајакс и питао ме како је могуће да играм у Турској када заслужујем дрес много бољих тимова. Позвао ме Ајакс, а ја сам узалуд чекао пошто ми је Лазар Радовић рекао да је холандска федерација те године забранила ангажман играча из Југославије. Кројф је на лето преузео Барсу и после је све било историја. Признајем да су ми ноге клецале док сам причао са таквом легендом – није крио Прекази.
У Турској је 1993. отишао у играчку пензију. Говорили су му да још игра, али није могао. Нешто је „пукло” у њему. У домовини је беснео рат, који у њему није пробудио ниске нагоне, а успавао човека. Напротив, реч част код Џевада никада није нестала из употребе. Југославија се као со просипала између прстију и то није могао да поднесе.
– Нисам могао више да издржим. У Југославији је био рат и одлучио сам да се вратим. Наговарали су ме да останем, али одлука је била дефинитивна. Дошао сам у мој најдражи град Београд и Дорћол где сам од Партизана добио стан, након потписивања другог уговора – заокружио је играчку каријеру Џевад Прекази.
У животу имао је три светиње. То су отац, фудбал и супруга. Управо га је супруга, која је преминула 2024. године наговорила да се посвети тренерском позиву. Њен одлазак никада није преболео.
–Мислим да је у фудбалу најлепше радити са децом која тек почињу. То ме чинило срећним. Научити их да приме лопту, па да упуте пас. Нема ништа лепше него када видите да сваки дан напредују. Треба их само пустити да играју. Злочин је убијати игру, креацију, маштовитост, импровизацију. По томе смо познати у свету. Зато смо постигли блиставе резултате. Никада се нисмо истицали по дисциплини, али по креативности и те како – тврдио је Прекази.
Имао је у каријери „милион” тренера, али четворицу је хвалио до неба.
– Перо Живковић ме научио фудбалским тајнама у Ремонту. Зоран Миладиновић, људина, диван човек. Много ми је помогао када сам дошао у Београд, Биће Младинић је имао фудбал у „малом прсту”, а Јуп Дервал господин са којим…. – није завршио Преки реченицу када се са стола зачуло…
„Уз Маршала Тита, јуначкога сина, нас ни пакао неће смест…”, огласио се Преказијев мобилни телефон.
– Политика ме у животу није занимала, али увек сам био левичар и ближи њиховим идејама. Че Гевара ми је увек био идол – никада Прекази није крио своје опредељење.
Са Прекијем се нисам баш често виђао, али када год би се срели то су били пријатељски разговори. После једног таквог кафанског дружења сам од срца и са задовољством написао ову причу која се и њему допала. Волео је да прича о фудбалу и неким далеко безбрижнијим временима, која су како се сада види била мало безбожна, али неупоредиво лепша, веселија и срећнија него данашња, када се свако на Бога позива, а зло и наопако чини.
Смрт је куглица рулета која се једном заустави на твом броју. Јуче 8. новембра 2026. године се зауставила на броју Џевада Преказија. Човек мора да испуни неки задатак због којег је постојао на овом свету. Сјајан фудбалер и још бољи човек. Искрен до бола, а таквој врсти људи прети изумирање. То ће вам гарантовано рећи свако ко је са њим макар кафу попио.
Преки друже мој почивај у миру. Нека ти је лака земља. Немам никакву дилему да ће те „врховни судија” ставити у рај јер тамо ти је место.
Милорад Бјелогрлић
