Treći dan štrajka glađu prevoznika Milomira Jaćimovića pokazuje da moral i dostojanstvo još uvek pripadaju građanima, a ne sistemu.

Milomir Jaćimović, prevoznik iz Vojvodine, već treći dan štrajkuje glađu ispred zgrade Vlade Vojvodine. Traži vraćanje autobusa koji su mu oduzeti i poništavanje kazni koje smatra politički motivisanim. Uz njega je njegov šesnaestogodišnji sin, dok studenti i građani svakodnevno stoje uz njih, dajući podršku i pokazujući da ljudskost još uvek nije nestala.

Štrajk savesti – slučaj Milomira Jaćimovića

Treći dan štrajka glađu prevoznika Milomira Jaćimovića ispred zgrade Vlade Vojvodine prošao je u tišini institucija. Na pločniku Banovine sedi čovek koji je prevozio studente, đake i radnike, a sada traži samo da mu se vrate autobusi i da se ukinu kazne za koje tvrdi da su politički motivisane. Uz njega, kao senka savesti ove zemlje, stoji njegov šesnaestogodišnji sin.

U društvu koje je oguglalo na patnju, slika oca i deteta koji gladuju ne zato što nemaju, već zato što im je uskraćeno pravo da žive od svog rada, postaje moralna dijagnoza nacije. Milomir Jaćimović nije samo jedan čovek u štrajku; on je ogledalo sistema koji s lakoćom
kažnjava, a s mukom objašnjava.

Autobusi su mu oduzeti zbog navodne tehničke neispravnosti. Valjda ih nije blagoslovio predsednik. Jer u zemlji u kojoj politička podobnost postaje važnija od zakona, svaka tehnička greška može biti politička kazna. Dok vozila stoje na parkingu pod pečatom, vozači su ostali bez posla, a njihove porodice bez prihoda. Jel o tome neko misli?

Centar za socijalni rad – institucija koja je godinama zatvarala oči pred stvarnim porodičnim tragedijama – sada se iznenada zabrinuo. Po čijoj direktivi? Gde je bio taj Centar kada su porodice propadale pod teretom siromaštva, nasilja, gubitka doma? Sad su odjednom „reaktivni“ – kada treba da pokažu da država brine. Ne o čoveku, nego o slici.

Dok oni pišu zapisnike o detetu koje gladuje uz oca, niko ne postavlja pitanje zašto to dete uopšte sedi tamo. Jer Centar bi trebalo da bude štit građanina, ne batina sistema. Da zaštiti porodicu od nepravde, a ne da služi kao dekor u medijima dok država demonstrira „brigu“.

Jaćimovićev slučaj nije samo porodična drama. To je slika države koja svoje građane doživljava kao problem koji treba ućutkati, a ne kao ljude koje treba čuti. Svaki oduzeti autobus, svaka neisplaćena plata, svaka kazna koja guši preduzetnika – to su mesta gde društvo polako gubi smisao.

Vlasti i dalje ćute. Ne odgovaraju, ne pregovaraju, ne razumeju. Možda čekaju da štrajk prestane sam od sebe, kao što prestaje svaki moralni nemir u ovoj zemlji – zaboravom.

Jer ova država se nikada neće spustiti na nivo čoveka. Ona ne zna šta znači stid, ni saosećanje.

I dok jedan otac gladuje da bi dokazao da je nepravda stvarna, država pokazuje da je nepravda njen prirodni oblik postojanja.

Ali društvo ne ćuti. Studenti, građani i svi oni koji veruju da pravda još uvek postoji stoje uz njega, danju i noću, svesni da se ne brani samo autobus, nego dostojanstvo i ljudskost. Njihova podrška postaje moć koja nadilazi institucionalni strah i nepravdu.

Jer ako država nikada neće sići na nivo čoveka, ljudi koji se bore i dalje mogu pokazati šta znači biti čovek.

dr Svetlana Cvijanović