Трећи дан штрајка глађу превозника Миломира Јаћимовића показује да морал и достојанство још увек припадају грађанима, а не систему.

Миломир Јаћимовић, превозник из Војводине, већ трећи дан штрајкује глађу испред зграде Владе Војводине. Тражи враћање аутобуса који су му одузети и поништавање казни које сматра политички мотивисаним. Уз њега је његов шеснаестогодишњи син, док студенти и грађани свакодневно стоје уз њих, дајући подршку и показујући да људскост још увек није нестала.

Штрајк савести – случај Миломира Јаћимовића

Трећи дан штрајка глађу превозника Миломира Јаћимовића испред зграде Владе Војводине прошао је у тишини институција. На плочнику Бановине седи човек који је превозио студенте, ђаке и раднике, а сада тражи само да му се врате аутобуси и да се укину казне за које тврди да су политички мотивисане. Уз њега, као сенка савести ове земље, стоји његов шеснаестогодишњи син.

У друштву које је огуглало на патњу, слика оца и детета који гладују не зато што немају, већ зато што им је ускраћено право да живе од свог рада, постаје морална дијагноза нације. Миломир Јаћимовић није само један човек у штрајку; он је огледало система који с лакоћом
кажњава, а с муком објашњава.

Аутобуси су му одузети због наводне техничке неисправности. Ваљда их није благословио председник. Јер у земљи у којој политичка подобност постаје важнија од закона, свака техничка грешка може бити политичка казна. Док возила стоје на паркингу под печатом, возачи су остали без посла, а њихове породице без прихода. Јел о томе неко мисли?

Центар за социјални рад – институција која је годинама затварала очи пред стварним породичним трагедијама – сада се изненада забринуо. По чијој директиви? Где је био тај Центар када су породице пропадале под теретом сиромаштва, насиља, губитка дома? Сад су одједном „реактивни“ – када треба да покажу да држава брине. Не о човеку, него о слици.

Док они пишу записнике о детету које гладује уз оца, нико не поставља питање зашто то дете уопште седи тамо. Јер Центар би требало да буде штит грађанина, не батина система. Да заштити породицу од неправде, а не да служи као декор у медијима док држава демонстрира „бригу“.

Јаћимовићев случај није само породична драма. То је слика државе која своје грађане доживљава као проблем који треба ућуткати, а не као људе које треба чути. Сваки одузети аутобус, свака неисплаћена плата, свака казна која гуши предузетника – то су места где друштво полако губи смисао.

Власти и даље ћуте. Не одговарају, не преговарају, не разумеју. Можда чекају да штрајк престане сам од себе, као што престаје сваки морални немир у овој земљи – заборавом.

Јер ова држава се никада неће спустити на ниво човека. Она не зна шта значи стид, ни саосећање.

И док један отац гладује да би доказао да је неправда стварна, држава показује да је неправда њен природни облик постојања.

Али друштво не ћути. Студенти, грађани и сви они који верују да правда још увек постоји стоје уз њега, дању и ноћу, свесни да се не брани само аутобус, него достојанство и људскост. Њихова подршка постаје моћ која надилази институционални страх и неправду.

Јер ако држава никада неће сићи на ниво човека, људи који се боре и даље могу показати шта значи бити човек.

др Светлана Цвијановић