Gledajući kroz suze ovu decu setila sam se ratnih filmova i scena u kojima oslobodioci ulaze u gradove i sela.
Ta radost, suze, smeh, duh zajedništva u kome je svako svakom onaj najrođeniji…
Deca su nas oslobodila i pre smene vlasti.
Neke su oslobodili straha.
Neke su oslobodili tuge.
Neke su oslobodili želje da nestanu iz ovog Mordora patnje, bola i nepravde.
Kakav kontrast vođinim karavanima srama!
Karavanima u kojima su oni koji “vole Srbiju”!
Karavani ljubitelja “pristojne Srbije” plaćeni novcem “nepristojne Srbije”.
Ljudi u karavanima “Pristojne Srbije” smatraju da je u redu da se u Srbiji dešavaju tragedije, jer se tragedije dešavaju u celom svetu.
Ljudi u karavanima “Pristojne Srbije” misle da je opravdano gaziti i bejzbol palicama prebijati “nepristojnu Srbiju”
Ljudi u karavanima “Pristojne Srbije” mere svoju ljubav prema Srbiji i vođi stepenom mržnje prema onima sa druge strane.
Zato su zatečeni ovom ljubavlju koja se valja od Beograda do Novog Sada.
Ne znaju šta je to.
Ne znaju kako da se nose sa tim.
Miris koji šire ova deca ih plaši i truje.
Miris slobode i proleća usred zime.
Aleksandra Ćurčić
