Neću sada da ulazim u, kod nas gotovo uvek (ne bez osnova) aktuelna, prepucavanja oko toga ko jeste a ko nije deo tzv. kontrolisane ili sa režimom zakulisno povezane opozicije, niti kome je, odnosno kome od već profilisanih političara mesto nije, na studentskoj listi i među govornicima na njihovim skupovima.
U jeku sukoba oko toga plasirana je misao da je „NVO hidra neuporedivo jača od Aleksandra Vučića“ te da je on već postao „suštinski nebitan lik“. Njom ću se pozabaviti, i odmah na početku da bez okolišenja kažem: to u potpunosti nije tačno!
U ovoj zemlji ključnu vlast, uzurpatorsku i u duhu kartel poretka, ali kako god bilo – ponavljam – najveću moć, ima spin diktator Aleksandar Vučić. On svakako obavlja dosta toga što je po volji spoljnim evroatlantskim centrima moći, kako bi mu ruke bile unutar Srbije nesputane, ali na našem terenu on je taj koji žari i pali onako kako procenjuje da mu se najviše isplati!
Posle 5. oktobra 2000. a pre nego što je u periodu od kraja 2012. (hapšenje Miškovića) do sredine 2014 (održavanje vanrednih parlamentarnih izbora na kojima je Vučić počistio mnoge oponente iz SNS-a i van njega, te drastično ojačao svoju vlast), oni koji su se nalazili na čelu Srbije morali su da vode računa o volji niza domaćih vanstranačkih društvenopolitičkih faktora.
Nekoliko tajkuna, a pre sveta pomenuti Miroslav Mišković, bili su mirođije u formiraju i padu svake vlade. Tu je bio i na početku već pomenuti NVO sindikat. Naravno, ne radi se tu o hiljadama i hiljadama nevladinih organizacija koje se regularno bave nekim svojim aktivnostima, već o nekoliko desetina kvazipolitičkih središta moći tesno povezanih sa EU administracijom, NATO strukturama, moćnicima iz određenih zapadnih država ponaosob koje su posebno zainteresovane za dešavanja kod nas.
Konačno, imali smo i ubojiti, pre svega ekstremno prozapadni i takođe tzv. drugosrbijanske provenijencije, medijski sektor. On, kao i, da se poslužim citiranim izrazom, „NVO hidra“, imali su ulogu udruženih unutrašnjih izvršioca radova za račun stranih postmodernih okupatora, kojima je trebala ekipa koja je na našem terenu (nekada i na svoju ruku a u skladu sa preuzetim obavezama) mogla brzo da reaguje ako vlasti ne rade šta Zapad od njih očekuje, te da mu uz to daje potrebne informacije, odnosno ponudi poželjna kvislinška kadrovska rešenja za naš sistem (lažno ekspertska a ne samo formalno politička).
Svi navedeni činioci učestvovali su aktivno u srpskom političkom životu, rušeći jedne političare (npr. Koštunicu) ili u određenoj fazi podržavajući druge (LDP, DS, G17 plus), a onda se i asimetrično okrećući protiv nekih iz te grupe (npr. protiv Borisa Tadića). U toj igri su nekada realizovali eksterne naloge, a ponekada su se manipulativno predstavljali kao glas okupatora a zapravo su radili za svoj račun.
Kada se Vučić učvrstio na vlasti i postepeno uništio veći deo opozicije i gro od sebe nezavisnog medijskog prostora (ono što nije razorio ozbiljno je oslabio pa neretko i zavrbovao), usredsredio se i na pokoravanje kako velikog i srednjeg biznisa tako i NVO sindikata. Na oba polja je nekoga kupovao, druge je ovako ili onako lomio, treće je anulirao preko inostranstva.
Ono je u celoj stvari imalo ogromnu ulogu. Vučić, postavši skoro pa samodržac (na to „j“ će staviti tačku 2017. kada je do kraja politički eliminisao Tomislava Nikolića) počeo je da odrađuje NATO centrima moći ono što niko pre njega nije moga ili hteo. Punom parom je krenuo putem kosovske veleizdaje, a zauzvrat je tražio da se ne prave prepreke njegovoj kartel-diktatorskoj vladavini Srbijom.
Tako je, pošto je praveći izdajnike korake od sedam milja stekao poverenje Brisela i Vašingtona, NVO hidra pala u drugi plan. Njeni strani gospodari su shvatili da ono što Alek bez Kosova može u praksi, obmanjujući Srbe pozerskim patriotizmom, ona je u stanju samo da zagovara na otvoren način koji revoltira naciju te je zato osuđen da ostane teorijske prirode.
Stoga joj je rečeno da se skloni sa puta Vučiću pa i da mu se prikloni. Tako su mnogi njeni kadrovi, kao što je npr. Jelena Milić, postali njegovi službenici. Na taj način ih je trošio, uklapao gde mu je zgodno, slao na otpad iskorišćenih društvenopolitičkih igrača.
Tako smo stigli do toga, i na tome smo ostali, da noseći stub izdajničke politike u Srbiji nije više tzv. stara ideološki verifikovana anti-Srbija (u NVO, medijskoj, „ekspertskoj“, kulturno-obrazovnoj sferi), već režim Aleksandra Vučića (uzgred budi rečeno, ne radi se ni o kakvom režim Vučić-Brnabić, jer Ana je njegova puka sluškinja).
Evroatlantski NVO sindikat, ili ono što je ostalo od nega, ako nije baš nebitan, svakako je tek senka onoga što je bio, bez mogućnosti da ozbiljno utiče na politiku koju SNS kartel majstor vodi.
Smešno je i pomisliti da je „NVO hidra neuporedivo jača od njega“, a da je on „nebitan“. Bitan je Alek i te kako, samo na zao način po Srbiju, i to tako što on ume da nam na štetu uradi ono o čemu ovdašnji neskriveni srbofobi mogu samo da maštaju.
Kada se kaže suprotno iz redova onih koji se bore protiv Vučića navodno sa pozicija obnove naše države, želim da verujem da se samo radi o nepromišljenosti, proizašloj iz zaslepljujućeg polemičkog besa, a ne o nečemu mnogo gorem. A to je perfidno realizovane zadataka BIA ili SNS moćnika, sa kojima su ne baš retki „opozicionari“ bili pa i ostali povezani.
Taj zadatak je sledeći: dok se zaklanjaju iza toga što napadaju Vučića, veliki deo njegove krivice lukavo prebacuju na druge, jer on je kao nemoćan pa mora da radi ono što mu nameće unutrašnji i spoljni evroatlantski okupacioni aparat.
Nije tako! Aleksandar Vučić je i dalje jako moćan (neuporedivo više nego bilo ko drugi unutar Srbije) samo je bezočan te podmuklo trguje srpskim interesima (od teritorijalnih do ekonomskih). Samoživo daje okupatorima ono što traže (možda jedino to ne radi odjednom da ne bi skratio rok svog kvislinškog trajanja, nego postepeno, da bi im što duže bio potreban) da bi dobio mogućnost da nas pljačka i zlostavlja.
Na to Acu Anti-Srbina niko nije naterao, to je njegov mračni i sramni izbor!
Dragomir Anđelković
