Ćirilica za Srbe nije samo pismo već je jedan od ključnih identitetskih stubova, kao što su to, recimo, Kosovo i Metohija, odnosno Srpska pravoslavna crkva (nju ne treba da mešamo sa sadašnjim patrijarhom i većinom drugih arhijereja koji je sramote onim što rade u korist režima).

Radi se o kulturno-istorijskim temeljima našeg naroda, koje svi oni koji žele da ga potpuno pokore ili identitetski (ako ne i biološki) eliminišu, nastoje da modifikuju ili čak i unište. Sada ćemo se ograničiti na pitanje njihovog opskurnog odnosa prema ćiriličnom pismu.

Prvi sistematski pokušaj „udara“ na naše nacionalno pismo izvršila je austrijska carica Marija Terezija. U želji da iznutra učvrsti svoju raznorodnu carevinu, unificirajući koliko je to bilo moguće svoje podanike, ona se okumila i na ćirilicu.

Srbi, istine radi, nisu u vezi sa nastojanjem da na neki način budu saobraženi potrebama države bili izuzetak jer je ovako-onako i niz drugih habzburških podanika trpeo kolektivni pritisak od strane države, da se „reformiše“ u skladu sa željama Beča. No, činjenica je da su naši preci koji su živeli pod njegovom vlašću tada prošli kroz mračni period „lova na ćirilicu“ u cilju njene zamene latinicom.

Austrijske vlasti su u ćirilici videle identitetski element koji je – kroz širenje svesti o nasleđenoj posebnosti i te vrste – moglo da se projektuje na jačanje težnji ka obnovi srpske državnosti. Uz to su u ćirilici prepoznale i most koji dodatno, uz veru i jezik, povezuje Srbe i Ruse, te olakšava prodor ruskog kulturnog uticaja sa geopolitičkim posledicama koje to potencijalno može da ima.

Stoga su pokrenule akciju protiv našeg pisama, ali su brzo od toga odustale pošto su naišle na snažan otpor Srpske crkve, našeg građanstva i velikog dela oficirskog kora i naoružanog naroda u Vojnoj Krajini. Međutim, korov antisrpskog delovanja na polju suzbijanja ćirilice, kada je jednom nastao, samo je vrebao priliku da ponovo naveliko iznikne.

To se dogodilo sa početkom Prvog svetskog rata. Hrvatski sabor (imao je jurisdikciju na prostor današnje Hrvatske bez Dalmacije, Dubrovnika i Istre) i Zemaljski sabor Bosne i Hercegovine – na mig habzburškog vrha – zabranio je upotrebu ćirilice u školama i generalno u javnoj sferi u pomenutim krajevima.

To je bio deo kulturno-identitetskog rata protiv Srba zapadno od Drine i severno od Save i Dunava, u kontekstu austrougarskog nastojanja da naš narod bude „disciplinovan“ kako u Srbiji tako i van nje.

Pošto su Austrougarska, Nemačka i Bugarska – posle velike zajedničke ofanzive pred kraj 1915 – uspele da okupiraju teritoriju Kraljevine Srbije (ali ne i da unište njenu vojsku i državni vrh), u njenom većem delu koji je došao pod kontrolu Beča, zabranjena je upotreba ćirilice. Štaviše, počelo je i asimetrično uništavanje ranije odštampanih ćiriličnih knjiga.

Slično, samo još brutalnije, prema ćirilici se odnosio krvavi ustaški režim u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. S obzirom da je njegov cilj bio da po trećina Srba bude poklana, pokatoličena (tj. pohrvaćena) i proterana u ono što su nacisti odredili da bude mala Srbija, jasno je da se figurativno pod udarom ustaške kame našlo i pismo koje je odisalo srpskim identitetom.

Posle formalnog „oslobođenja“ a zapravo zamene nacističko-fašističkog osvajanja srpskih zemalja novom titoističkom okupacijom, u duhu jugo-boljševičke politike slabljenja Srpstva koju je forsirao Josip Broz, habzburški kaplar uzdignut do ranga crvenog maršala, i ćirilica je planski marginalizovana.

Kako je Srbima kičma lomljena fazno – od stvaranja lažnih nacija na račun jedinstva naše te uspostavljanja nakaradnih republičkih granica i pokrajinskih entiteta, do transformacija relativno centralizovane Jugoslavija (radi čijeg jedinstva su navodno slabljeni od drugih naroda brojniji i jači Srbi) u prikrivenu konfederaciju (1974) – tako je i ćirilica gurana sve dublje i dublje u ponor, i to ne samo van tzv. „uže“ Srbije već i u njoj samoj.

Da ukratko sumiramo do sada rečeno: ko god je stavljao Srbima metu na čelo i radio protiv našeg izvornog identiteta, taj je udarao i na ćirilicu!

Srbi su se tome nekada jače, nekada slabije opirali, ali po pravilu, od kada su utonuli u nakaradne jugoslovenske iluzije, nisu dosledno delovali u prilog zaštite svojih interesa.

Imali smo, objektivnosti radi, povremeno periode nacionalnog buđenja, sa neizostavnim ćiriličnim refleksijama, ali ne i jasan plan i istrajnost u borbi sa svoje nacionalne interese, kako generalno tako i na polju kojim se primarno bavimo. Tako smo stigli do stanja u kome se nalazi ćirilica danas, o čemu će biti reči u nastavku ovog teksta.

Dragomir Anđelković