Ћирилица за Србе није само писмо већ је један од кључних идентитетских стубова, као што су то, рецимо, Косово и Метохија, односно Српска православна црква (њу не треба да мешамо са садашњим патријархом и већином других архијереја који је срамоте оним што раде у корист режима).
Ради се о културно-историјским темељима нашег народа, које сви они који желе да га потпуно покоре или идентитетски (ако не и биолошки) елиминишу, настоје да модификују или чак и униште. Сада ћемо се ограничити на питање њиховог опскурног односа према ћириличном писму.
Први систематски покушај „удара“ на наше национално писмо извршила је аустријска царица Марија Терезија. У жељи да изнутра учврсти своју разнородну царевину, унифицирајући колико је то било могуће своје поданике, она се окумила и на ћирилицу.
Срби, истине ради, нису у вези са настојањем да на неки начин буду саображени потребама државе били изузетак јер је овако-онако и низ других хабзбуршких поданика трпео колективни притисак од стране државе, да се „реформише“ у складу са жељама Беча. Но, чињеница је да су наши преци који су живели под његовом влашћу тада прошли кроз мрачни период „лова на ћирилицу“ у циљу њене замене латиницом.
Аустријске власти су у ћирилици виделе идентитетски елемент који је – кроз ширење свести о наслеђеној посебности и те врсте – могло да се пројектује на јачање тежњи ка обнови српске државности. Уз то су у ћирилици препознале и мост који додатно, уз веру и језик, повезује Србе и Русе, те олакшава продор руског културног утицаја са геополитичким последицама које то потенцијално може да има.
Стога су покренуле акцију против нашег писама, али су брзо од тога одустале пошто су наишле на снажан отпор Српске цркве, нашег грађанства и великог дела официрског кора и наоружаног народа у Војној Крајини. Међутим, коров антисрпског деловања на пољу сузбијања ћирилице, када је једном настао, само је вребао прилику да поново навелико изникне.
То се догодило са почетком Првог светског рата. Хрватски сабор (имао је јурисдикцију на простор данашње Хрватске без Далмације, Дубровника и Истре) и Земаљски сабор Босне и Херцеговине – на миг хабзбуршког врха – забранио је употребу ћирилице у школама и генерално у јавној сфери у поменутим крајевима.
То је био део културно-идентитетског рата против Срба западно од Дрине и северно од Саве и Дунава, у контексту аустроугарског настојања да наш народ буде „дисциплинован“ како у Србији тако и ван ње.
Пошто су Аустроугарска, Немачка и Бугарска – после велике заједничке офанзиве пред крај 1915 – успеле да окупирају територију Краљевине Србије (али не и да униште њену војску и државни врх), у њеном већем делу који је дошао под контролу Беча, забрањена је употреба ћирилице. Штавише, почело је и асиметрично уништавање раније одштампаних ћириличних књига.
Слично, само још бруталније, према ћирилици се односио крвави усташки режим у тзв. Независној држави Хрватској од 1941. до 1945. С обзиром да је његов циљ био да по трећина Срба буде поклана, покатоличена (тј. похрваћена) и протерана у оно што су нацисти одредили да буде мала Србија, јасно је да се фигуративно под ударом усташке каме нашло и писмо које је одисало српским идентитетом.
После формалног „ослобођења“ а заправо замене нацистичко-фашистичког освајања српских земаља новом титоистичком окупацијом, у духу југо-бољшевичке политике слабљења Српства коју је форсирао Јосип Броз, хабзбуршки каплар уздигнут до ранга црвеног маршала, и ћирилица је плански маргинализована.
Како је Србима кичма ломљена фазно – од стварања лажних нација на рачун јединства наше те успостављања накарадних републичких граница и покрајинских ентитета, до трансформација релативно централизоване Југославија (ради чијег јединства су наводно слабљени од других народа бројнији и јачи Срби) у прикривену конфедерацију (1974) – тако је и ћирилица гурана све дубље и дубље у понор, и то не само ван тзв. „уже“ Србије већ и у њој самој.
Да укратко сумирамо до сада речено: ко год је стављао Србима мету на чело и радио против нашег изворног идентитета, тај је ударао и на ћирилицу!
Срби су се томе некада јаче, некада слабије опирали, али по правилу, од када су утонули у накарадне југословенске илузије, нису доследно деловали у прилог заштите својих интереса.
Имали смо, објективности ради, повремено периоде националног буђења, са неизоставним ћириличним рефлексијама, али не и јасан план и истрајност у борби са своје националне интересе, како генерално тако и на пољу којим се примарно бавимо. Тако смо стигли до стања у коме се налази ћирилица данас, о чему ће бити речи у наставку овог текста.
Драгомир Анђелковић
