Veleizdaja je, po definiciji, najteži oblik krivičnog dela protiv države i njenog ustavnog poretka. Pre svega se tu radi o delovanju na uštrb njenog teritorijalnog integriteta, ali i o ugrožavanu drugih vitalnih nacionalnih interesa. Pri tome niko nema legitimno pravo da to čini, jer se tu ne radi o političkim ubeđenjima već o političkom kriminalu a on je kažnjiv!
Polazeći od toga, Aleksandar Vučić sa svojim doglavnicima je nesumnjivo veleizdajnik i zaslužuje da zbog toga odgovara. Dodvoravajući se evroatlantskim centrima moći, kako bi u međunarodnim okvirima obezbedio njihov blagonaklon odnos prema antidemokratskom i kriminalnom modelu vladanja Srbijom u čijem je epicentru – protivno Ustavu Srbije koji ga obavezuje – predao je preostale srpske pozicije na Kosovu i Metohiji te povukao poteze u cilju njegovog faktičkog priznanja.
No, makar u teoriji, ništa manji veleizdajnici nisu ni predvodnici onih (EU fanatičnih) stranaka, te drugi javni delatnici, koji su podržali protivustavni Francusko-nemački plan o priznanju NATO marionetske lažne kosovske države (on svojim 1, 2 i 4. članom otvoreno nameće izdaju). Neke od tih partija idu na predstojeće izbore samostalno, a neke, u celini ili na nivou niza opštinskih odbora, podržavaju tzv. Studentsku listu.
Uz nju su, makar na rečima, i razni srbofobi tipa Dinka Gruhonjića, koji idu i dalje od kosovske izdaje. Pored toga što nesumnjivo nju podupiru, ti fejk „građanisti“ mole se Alahu ili Mamonu – već kako ko – da nestane i Republika Srpska, da srpski narod u Crnoj Gori bude potpuno uništen u produženom „identitetskom genocidu“, da Srpska pravoslavna crkva bude rasparčana a Vojvodina odvojena od centralne Srbije (štaviše i same svedene na Beogradski pašaluk), dok bi ostacima klanog a nedoklanog srpskog naroda bila nametnuta genocidna stigma (još bolnija jer smo mi bukvalno najveće žrtve na Balkanu a ne bilo čiji dželati).
S obzirom da je prema 1. članu svog Ustava Srbija matična država srpskog naroda u celini, te se otuda podrazumeva da je u skladu sa njenim ustavnim sistemom da se na svim poljima bori za njegove vitalne nacionalne interese, sve rečeno predstavlja čak ne i „običnu“ veleizdaju (samu po sebi strašnu), već izdajničku metastazu!
I sada tako ispada da se, nesumnjivo, većinska patriotska Srbija danas bori protiv Vučićevog veleizdajničkog režima u nekom vidu partnerstva sa drugom veleizdajničkom i NATO kvislinškom frakcijom, koja je organizovana u niz tzv. prozapadnih partija ali je zastupljena i na tzv. Studentskoj listi.
Nema sumnje da je vođa SNS kartela sa svojim ključnim ljudima izdajnik sa najvećom specifičnom težinom. Tako je dvostruko. Prvo, na vlasti je. Ostali anti-Srbi mogu zlo da nam misle, on je u prilici da ga realizuje. Drugo, tu je perfidni potencijal njegovog prevarantskog patriotizma. Nemalo građana hipnotisanih njegovim medijama (to je većina njegovih birača koje ne treba nizašta kriviti već lečiti od propagandne bolesti), a odranije uvereni da ima nacionalne korene, i dalje sumanuto veruju da je Vučić „lukavi Srbin“ koji ustupcima kupuje vreme da bi onda kada dočekamo povoljniju geopolitičku konstelaciju, skinuo kvislinšku masku i krenuo u nacionalno-oslobodilački pohod.
Otvoreni anti-Srbi, bilo infiltrirani u tzv. Studentski pokret ili drugačije društvenopolitički organizovani, kada se ne pretvaraju da im je stalo do ove nacije i države (što nije retko slučaj jer im usled navale srbofobije popusti prevarantska samokontrola) pa iskažu šta stvarno misle, izazivaju mnogo više otpora nego napredjački vrh koji izdaje dok se uporno pretvara da brani srpske interese.
Rečeno ipak ne znači da srbofobi i ostali NATO kvislinzi (koji to mogu da budu i samo iz oportunizma kao što je to za razliku od „običnih“ birača Vučićeva interesna zajednica, ali to ne znači da ne bi sistematski radili protiv srpskih interesa) ako bi se dočepali vlasti – uprkos već tada izvesnom otporu dela javnosti – ne bi pokrenuli ofanzivu koja je po volji Berlina, Brisela, Zagreba, Prištine ili od strane islamiziranih Srba otetog Sarajeva.
Na krilima dolaska na vlast, te velike podrške EU centara moći, i te kako bi makar u prvoj fazi mogli da nam nanesu ozbiljnu štetu sa trajnim posledicama. Do toga bi došlo ako zacementiraju kosovsku izdaju, pokidaju veze sa Rusijom, Kinom i drugim silama koje se protive evroatlantskoj dominaciji, odnosno potkopaju otpor Republike Srpske protivdejtonskoj centralizaciji Bosne i Hercegovine te svođenju srpskog entiteta sa statusa države članice šire zajednice na nivo njene administrativne jedinice (uz hegemoniju muslimanskog Sarajeva).
Kada se na već učinjena antisrpska nedela od strane Vučićevog režima (izdaja Kosova, dugogodišnja podrška politici postmodernog montenegrinskog poglavnika Mila Đukanovića, odricanje od kanonskog statusa Srpske pravoslavne crkve u Vardarskoj Makedoniji), te onih pre njega (npr. instaliranje misije EULEKS južno od Ibra te tako inicijalno potkopavanje Rezolucije 1244 od strane „žutih“ vlastodržaca), nadoveže ono šta bi mogli da urade predstavnici novog veleizdajničkog talasa vlasti – koliko god da bi protiv njih brzo nastao moćan pokret otpora – malo je verovatno da bismo izbegli totalni nacionalni slom!
Zato budimo jako pažljivi sada kada se približavaju izbori i za očekivati je dinamiziranje borba protiv Vučićevog veleizdajničkog režima. Moramo forsirano da nastavimo da se borimo protiv njega jer on će dalji opstanak na vlasti okušati da plati novim velikim nacionalno-destruktivnim potezima (okončanje kosovske veleizdaje, ukidanje vojne neutralnosti, dalje udaljavanje od Rusije i Kine) Berlinu, Parizu i Londonu. Međutim, to ne znači da smemo da dopustimo da vlast preuzmu antisrpski trojanski konji.
Zato dolazi vreme kada nedvosmisleno, bez ikakvog okolišenja i taktiziranja, moramo da zahtevamo od studentskih plenuma da očekivana Studentska lista bude temeljno prečišćena, kako se na njoj ne bi našao ni jedan jedini pripadnik stranaka koje su ovako ili onako podržale Francusko-nemački plan ili zagovaraju udaljavanje od Banjaluke (u funkciji čega je i aktuelna haranga protiv pokojnog generala Mladića). Isto važi za „nezavisne“ društvenopolitičke aktiviste ma koje vrste, od medijske do NVO ili akademske sfere. Izdajnički stavovi nisu njihova lična stvar, već i te kako marker i buduće državne politike. Stoga na njih nema pravo niko ko bi trebalo da bude deo studentskog oslobodilačkog pokreta.
Neka nam niko ne priča nebuloze da imena i biografije, kao i programska načela, nisu bitna već je jedino važno da se sada svi okupimo protiv Aleksandra Vučića. Šta, nije bitno to što bi tako sutra svoje ideje mnogo efikasnije mogli da nameću razne vojvođanske perjanice nekadašnjeg DS režima koji je, recimo, pokušao da progura novi Status Vojvodine kojom bi ona dobila elemente državnosti ili još gori srbožderski jurišnici bliski Gruhonjiću? Nije nego!
Da ne bi bilo tako u predizbornom finišu moramo bukvalno odmah kategorični da zahtevamo od tzv. Studentskog pokreta da se eksplicitno, a ne tek načelno, izjasni u prilog zaštite celovitosti Srbije (što podrazumeva jasan stav da ako je odricanje od Kosova cena EU integracija, one su neprihvatljive), Republike Srpske (čiji je ona u skladu sa Dejtonskim aranžmanom garant) i drugih naših vitalnih nacionalnih interesa. To mora da ima jasnu, a ne tek uvijenu, programsku komponentu, ali i personalni karakter koji podrazumeva – da to ponovim – totalno eliminisanje sa tzv. Studentske liste svih koji su direktno ili indirektno na veleizdajničkim pozicijama!
Ni manje ni više od navedenog. To je uslov, sada kada je već gotovo izvesno da će parlamentarni izbori (odnosno prevara na njima kojoj se moramo odupreti) odigrati 25. oktobra, bez koga se ne može u svetliju budućnost za ovu državu i sprski narod generalno. Opasne prevarantske priče su da je drugačije!
Dragomir Anđelković
