Велеиздаја је, по дефиницији, најтежи облик кривичног дела против државе и њеног уставног поретка. Пре свега се ту ради о деловању на уштрб њеног територијалног интегритета, али и о угрожавану других виталних националних интереса. При томе нико нема легитимно право да то чини, јер се ту не ради о политичким убеђењима већ о политичком криминалу а он је кажњив!
Полазећи од тога, Александар Вучић са својим доглавницима је несумњиво велеиздајник и заслужује да због тога одговара. Додворавајући се евроатлантским центрима моћи, како би у међународним оквирима обезбедио њихов благонаклон однос према антидемократском и криминалном моделу владања Србијом у чијем је епицентру – противно Уставу Србије који га обавезује – предао је преостале српске позиције на Косову и Метохији те повукао потезе у циљу његовог фактичког признања.
Но, макар у теорији, ништа мањи велеиздајници нису ни предводници оних (ЕУ фанатичних) странака, те други јавни делатници, који су подржали противуставни Француско-немачки план о признању НАТО марионетске лажне косовске државе (он својим 1, 2 и 4. чланом отворено намеће издају). Неке од тих партија иду на предстојеће изборе самостално, а неке, у целини или на нивоу низа општинских одбора, подржавају тзв. Студентску листу.
Уз њу су, макар на речима, и разни србофоби типа Динка Грухоњића, који иду и даље од косовске издаје. Поред тога што несумњиво њу подупиру, ти фејк „грађанисти“ моле се Алаху или Мамону – већ како ко – да нестане и Република Српска, да српски народ у Црној Гори буде потпуно уништен у продуженом „идентитетском геноциду“, да Српска православна црква буде распарчана а Војводина одвојена од централне Србије (штавише и саме сведене на Београдски пашалук), док би остацима кланог а недокланог српског народа била наметнута геноцидна стигма (још болнија јер смо ми буквално највеће жртве на Балкану а не било чији џелати).
С обзиром да је према 1. члану свог Устава Србија матична држава српског народа у целини, те се отуда подразумева да је у складу са њеним уставним системом да се на свим пољима бори за његове виталне националне интересе, све речено представља чак не и „обичну“ велеиздају (саму по себи страшну), већ издајничку метастазу!
И сада тако испада да се, несумњиво, већинска патриотска Србија данас бори против Вучићевог велеиздајничког режима у неком виду партнерства са другом велеиздајничком и НАТО квислиншком фракцијом, која је организована у низ тзв. прозападних партија али је заступљена и на тзв. Студентској листи.
Нема сумње да је вођа СНС картела са својим кључним људима издајник са највећом специфичном тежином. Тако је двоструко. Прво, на власти је. Остали анти-Срби могу зло да нам мисле, он је у прилици да га реализује. Друго, ту је перфидни потенцијал његовог преварантског патриотизма. Немало грађана хипнотисаних његовим медијама (то је већина његових бирача које не треба низашта кривити већ лечити од пропагандне болести), а одраније уверени да има националне корене, и даље сумануто верују да је Вучић „лукави Србин“ који уступцима купује време да би онда када дочекамо повољнију геополитичку констелацију, скинуо квислиншку маску и кренуо у национално-ослободилачки поход.
Отворени анти-Срби, било инфилтрирани у тзв. Студентски покрет или другачије друштвенополитички организовани, када се не претварају да им је стало до ове нације и државе (што није ретко случај јер им услед навале србофобије попусти преварантска самоконтрола) па искажу шта стварно мисле, изазивају много више отпора него напредјачки врх који издаје док се упорно претвара да брани српске интересе.
Речено ипак не значи да србофоби и остали НАТО квислинзи (који то могу да буду и само из опортунизма као што је то за разлику од „обичних“ бирача Вучићева интересна заједница, али то не значи да не би систематски радили против српских интереса) ако би се дочепали власти – упркос већ тада извесном отпору дела јавности – не би покренули офанзиву која је по вољи Берлина, Брисела, Загреба, Приштине или од стране исламизираних Срба отетог Сарајева.
На крилима доласка на власт, те велике подршке ЕУ центара моћи, и те како би макар у првој фази могли да нам нанесу озбиљну штету са трајним последицама. До тога би дошло ако зацементирају косовску издају, покидају везе са Русијом, Кином и другим силама које се противе евроатлантској доминацији, односно поткопају отпор Републике Српске противдејтонској централизацији Босне и Херцеговине те свођењу српског ентитета са статуса државе чланице шире заједнице на ниво њене административне јединице (уз хегемонију муслиманског Сарајева).
Када се на већ учињена антисрпска недела од стране Вучићевог режима (издаја Косова, дугогодишња подршка политици постмодерног монтенегринског поглавника Мила Ђукановића, одрицање од канонског статуса Српске православне цркве у Вардарској Македонији), те оних пре њега (нпр. инсталирање мисије ЕУЛЕКС јужно од Ибра те тако иницијално поткопавање Резолуције 1244 од стране „жутих“ властодржаца), надовеже оно шта би могли да ураде представници новог велеиздајничког таласа власти – колико год да би против њих брзо настао моћан покрет отпора – мало је вероватно да бисмо избегли тотални национални слом!
Зато будимо јако пажљиви сада када се приближавају избори и за очекивати је динамизирање борба против Вучићевог велеиздајничког режима. Морамо форсирано да наставимо да се боримо против њега јер он ће даљи опстанак на власти окушати да плати новим великим национално-деструктивним потезима (окончање косовске велеиздаје, укидање војне неутралности, даље удаљавање од Русије и Кине) Берлину, Паризу и Лондону. Међутим, то не значи да смемо да допустимо да власт преузму антисрпски тројански коњи.
Зато долази време када недвосмислено, без икаквог околишења и тактизирања, морамо да захтевамо од студентских пленума да очекивана Студентска листа буде темељно пречишћена, како се на њој не би нашао ни један једини припадник странака које су овако или онако подржале Француско-немачки план или заговарају удаљавање од Бањалуке (у функцији чега је и актуелна харанга против покојног генерала Младића). Исто важи за „независне“ друштвенополитичке активисте ма које врсте, од медијске до НВО или академске сфере. Издајнички ставови нису њихова лична ствар, већ и те како маркер и будуће државне политике. Стога на њих нема право нико ко би требало да буде део студентског ослободилачког покрета.
Нека нам нико не прича небулозе да имена и биографије, као и програмска начела, нису битна већ је једино важно да се сада сви окупимо против Александра Вучића. Шта, није битно то што би тако сутра своје идеје много ефикасније могли да намећу разне војвођанске перјанице некадашњег ДС режима који је, рецимо, покушао да прогура нови Статус Војводине којом би она добила елементе државности или још гори србождерски јуришници блиски Грухоњићу? Није него!
Да не би било тако у предизборном финишу морамо буквално одмах категорични да захтевамо од тзв. Студентског покрета да се експлицитно, а не тек начелно, изјасни у прилог заштите целовитости Србије (што подразумева јасан став да ако је одрицање од Косова цена ЕУ интеграција, оне су неприхватљиве), Републике Српске (чији је она у складу са Дејтонским аранжманом гарант) и других наших виталних националних интереса. То мора да има јасну, а не тек увијену, програмску компоненту, али и персонални карактер који подразумева – да то поновим – тотално елиминисање са тзв. Студентске листе свих који су директно или индиректно на велеиздајничким позицијама!
Ни мање ни више од наведеног. То је услов, сада када је већ готово извесно да ће парламентарни избори (односно превара на њима којој се морамо одупрети) одиграти 25. октобра, без кога се не може у светлију будућност за ову државу и спрски народ генерално. Опасне преварантске приче су да је другачије!
Драгомир Анђелковић
