Алексинац је поново постао мала позорница великог политичког скандала, а у главној улози — исти актер. Начелник Општинске управе у Алексинцу, високи функционер Српске напредне странке Дејан Милошевић, још једном је показао како у пракси изгледа систем повлашћених, у коме правила важе за све — осим за оне на врху.

Све је почело, како сада већ цела јавност зна, пре неколико месеци, када је Милошевић одлучио да конкурише за бесповратну помоћ од 10.000 динара намењену грађанима за куповину бицикла. Наизглед ситница, готово смешан износ за човека чија месечна плата близу 120.000 динара. Али баш та „ситница“ оголила је менталитет и бахатост локалне СНС власти у Алексинцу. Док се обични грађани боре са сваким динаром, први административац општине Алексинац није се либио да посегне у фондове који су замишљени као помоћ онима којима је заиста потребна.

Када су медији открили да је високи општински функционер стао у ред за субвенцију заједно са пензионерима, незапосленима и радницима са минималцем, настао је прави мали потрес. Под притиском јавности, Дејан Милошевић је тада саопштио да подноси оставку. Оставка је, како је тврдио, уредно предата на писарници Општинске управе у Алексинцу. Јавност је очекивала епилог, одговорност и макар симболичан чин признања грешке.

Међутим, у Алексинцу, изгледа, важе нека друга правила. Оставка је поднета али се никада није догодила. Милошевић је остао на функцији и у СНС-у и у општини, долазио на посао, потписивао акте и понашао се као да се ништа није десило. Папир је, како кажу упућени, завршио у некој фиоци, а политичка воља да се случај заиста оконча никада није постојала. Порука је била јасна: скандал прође, јавност се умори, а СНС функционери у Алексинцу настављају по старом.

И таман када се чинило да је прича са бициклом апсолвирана, Алексинац је погодила нова, још тежа афера. Овог пута не ради се о 10.000 динара, већ о чак 50.000 динара бесповратне помоћи. Дејан Милошевић је, користећи правни основ и очигледно рупе у систему, себе прогласио социјално угроженим радником Општинске управе. Човек са платом преко 120.000 динара, сигурним радним местом и моћи у локалној администрацији, званично је постао социјални случај. Ову аферу открио је Милош Јовановић одборник ГГ Будјење у Алексинцу.

У земљи у којој хиљаде породица једва саставља крај с крајем, у којој радници јавних предузећа примају знатно мање плате и често касне са плаћањем рачуна, ова одлука је доживљена као отворена провокација. Како је могуће да начелник Општинске управе Алексинац, један од најплаћенијих људи у локалној администрацији, добије помоћ која је намењена онима који једва преживљавају? Ко је донео такву одлуку и ко је потписао да је Милошевић социјално угрожен?

Према наводима из општине, све то није могло да се догоди без политичке подршке. У овом случају, прст јавности уперен је ка председнику СНС Алексинац и председнику општине Алексинац Далибору Радичевићу. Њихова прећутна, али очигледна сагласност, омогућила је да Милошевић не само остане на функцији након афере са бициклом, већ и да оствари право на нову, далеко издашнију помоћ. У редовима СНС Алексинац се незванично шушка ,,Далибор је свега свестан, добро зна да Дејан претерује са својим понашањем, али Далибор не сме реч да му каже. Дејан зна многе политичке афере СНС Алексинац тако да нико не сме да га смени бојећи се да Дејан не проговори. Ако Дејан проговори о аферама СНС-а у Алексинцу, евидентно је да ће многи завршити у затвору.,,

Овакав развој догађаја запалио је фитиљ незадовољства међу радницима јавних предузећа у Алексинцу. Људи који раде за знатно мање плате, често на тешким и одговорним пословима, остали су без икакве помоћи. Док начелник прима 50.000 динара као „социјално угрожен“, они су остали празних руку. Није им, кажу, јасно по ком критеријуму су прескочени.

„Ми имамо много мање плате, неки од нас једва прелазе минималац. Ако је већ било новца, ред је био да се и за нас одвоји неки део“, поручују огорчени радници. Њихове речи одзвањају као оптужница против СНС система у којем се партијска књижица очигледно вреднује више од реалног социјалног стања.

Оно што додатно забрињава јесте потпуни изостанак одговора институција. Нема објашњења, нема јавног извињења, нема преиспитивања одлука. Све се, по старом добром рецепту, гура под тепих у нади да ће нова афера потиснути стару. Али у Алексинцу се, изгледа, стрпљење грађана полако троши.

Ова прича није само прича о Дејану Милошевићу. Она је симбол ширег проблема — проблема бахатости, злоупотребе система и потпуног одсуства осећаја одговорности у ери владавине СНС-а у Алексинцу. Када високи функционер без имало задршке узима помоћ намењену сиротињи, а притом има пуну политичку заштиту, питање више није ко је следећи, већ докле ће то да траје.

Алексинац данас не тражи сензацију, већ одговоре. Ко је дозволио да се оставка „изгуби“? Ко је проценио да је човек са 120.000 динара плате социјално угрожен? И најважније да ли ће ико за ово сносити последице? Док та питања остају без одговора, једно је сигурно: огорчење расте, а поверење грађана у локалну власт опасно се топи.

Извор: медиум.цом/Алексиначки пленум