Србија располаже људским, економским и административним ресурсима који би могли да подрже бољи демократски развој, али их власт персонализована у харизми Александра Вучића претвара у средства свог очувања. Међутим, међународно упоредиви показатељи указују да актуелни модел владања Александра Вучића производи институционално кварење, корупцију и неповерење грађана.
На то указују и домаћа истраживања јавног мнења по којима је корупција главни проблем, односно потреба за унапређењем владина права, повећања друштвене солидарности и смањења друштвених неједнакости.
Анализа је заснована на подацима из базе Тхе Qуалитy оф Говернмент Стандард Датасет, версион Јан26 (хттпс://www.гу.се/ен/qуалитy-говернмент/qог-дата/дата-доwнлоадс/стандард-датасет)
База представља упоредни пресек података првенствено око 2022. године, уз коришћење података из околних година када вредности за референтну годину нису доступне.
Када се резултати Србије из базе Тхе Qуалитy оф Говернмент Стандард Датасет Универзитета у Гетеборгу посматрају заједно, добија се прецизна дијагноза стања у којем се налази држава Србија: Србија нема проблем интегритета и функционалности институција зато што нема довољно образованих људи, економских ресурса или административних капацитета.
Њене институције су слабе зато што су подређене опстанку власти Александра Вучића. То је уједно и најважнији показатељ да је политичком моделу владања који је направио Александар Вучић истекао рок трајања. После више од деценије његове доминантне власти више није уверљиво објашњење да су корупција, слаба владавина права, урушени медији и неповерење грађана наслеђени проблеми. Вучићев систем је имао довољно времена, политичке моћи, парламентарне већине и контроле над државним ресурсима да унапреди интегритет и функционалност институције. Уместо тога, постојеће корупција је претворена у механизам управљања Србијом.
Развој без институција
Индекс људског развоја Србије износи 0,826, док је БДП по становнику, према паритету куповне моћи, приближно 26.247 долара. Гини коефицијент од 32,8 показује умерену доходовну неједнакост. Ови подаци говоре да Србија није друштво без развојних ресурса. Она има образовано становништво, професионалну администрацију, економску инфраструктуру и институционално искуство потребно за успостављање демократске и одговорне власти.
Истовремено, међународно упоредиви показатељи квалитета институција знатно су неповољнији. То ствара основни парадокс Вучићеве Србије: друштво поседује капацитете за развој, али лична власт Александра Вучића спречава развој институција. Проблем Србије зато више није само недостатак развоја. Проблем је коруптивни начин на који власт располаже постојећим друштвеним ресурсима.
Корупција као систем управљања
У прилог напред наведеног говори Индекс перцепције корупције Србије који је 2022. године износио свега 36 од могућих 100 поена. Показатељ контроле корупције Светске банке има негативну вредност од -0,485. Ови резултати не говоре само о томе да у Србији постоји корупција. Они указују да институције немају довољно аутономије и капацитета да спрече злоупотребу јавних функција и државних ресурса.
У Вучићевом моделу власти корупција је један од начина његовог функционисања. Партијска лојалност замењује стручност, политичка заштита потискује правну одговорност, а приступ јавним пословима, субвенцијама и функцијама постаје средство одржавања мреже зависности. Државни ресурси користе се за производњу политичке подршке, док институције које би требало да контролишу власт остају без стварне аутономије.
Зато се борба против корупције углавном своди на кампање, хапшења која власт медијски промовише и поступке против политички незаштићених појединаца. Изостаје системска контрола токова новца, јавних набавки, државних предузећа, инфраструктурних пројеката и имовине јавних функционера. После више од деценије власти, негативан резултат контроле корупције представља оцену политичког система који је Вучић изградио.
Држава може да доноси прописе, али не и да их једнако примењује
Показатељ ефективности владе износи 0,179, а квалитет регулативе 0,089. Обе вредности су благо позитивне. На први поглед, то би могло да буде представљено као успех. Србија има администрацију способну да припрема законе, стратегије и јавне политике. Држава може релативно брзо да спроведе одлуке када постоји политичка воља извршне власти.
Али управо поређење тих показатеља са контролом корупције и владавином права открива природу система. Србија има државу која може да делује, али нема довољно гаранција да ће деловати непристрасно. Може да донесе пропис, али не и да обезбеди да се он једнако примењује на власт и опозицију, политички повезане компаније и њихове конкуренте, режимске и критичке медије. Административна способност одвојена од институционалног интегритета не ствара добру управу. Она ствара ефикасан инструмент политичке моћи.
Владавина права испод нуле
Показатељ владавине права износи -0,156, док је вредност гласа грађана и одговорности власти још неповољнија и износи -0,283. Негативне вредности указују на проблеме са једнакошћу пред законом, независношћу правосуђа, јавном контролом власти и могућношћу грађана да утичу на политичке одлуке.
Вучићева власт изградила је систем у којем се одлуке доносе у уском политичком кругу, а институције их накнадно формализују. Народна скупштина потврђује, Влада спроводи, регулаторна тела ћуте, а провладини медији обезбеђују пожељно тумачење догађаја. У таквом систему институције задржавају називе, законска овлашћења и формалне процедуре, али губе аутономију. Оне више нису контролори власти, већ делови механизма њеног одржавања.
Демократија сведена на изборе без равноправности
У периоду за који су доступни подаци, индекс либералне демократије Србије износи 0,260, а индекс изборне демократије 0,359 на скали од нула до један. Фреедом Хоусе политичка права у Србији оцењује оценом 4, а грађанске слободе оценом 3, при чему је 1 најбоља оцена. Ови показатељи потврђују да проблем Србије није само питање да ли се избори одржавају.
Проблем је у условима у којима се грађани опредељују и политички актери такмиче. Избори не могу бити у потпуности слободни када власт има доминантан приступ телевизијама са националном покривеношћу, када се државни догађаји претварају у страначку промоцију, када председник Републике даје име изборним листама, иако није кандидат и када су јавни ресурси на располагању владајућој странци. Вучићев систем није укинуо изборе. Он их је задржао као акламацију, поступак потврђивања унапред произведене политичке неравноправности. Због тога је Србија остала између формалне демократије и фактичке доминације једног политичког актера који урушава уставни поредак.
Медији као инфраструктура власти
Индекс слободе медија Репортера без граница износи 61,510, при чему нижа вредност представља бољи резултат. Овај показатељ треба посматрати заједно са концентрацијом политичке моћи и слабљењем јавне одговорности. Без професионалних и слободних медија грађани немају довољно поуздане информације на основу којих би могли да контролишу власт и доносе изборне одлуке.
Вучићев политички модел почива на сталној медијској присутности председника, потискивању институција из медија и производњи слике да држава, Влада и председник представљају једну политичку вољу. У том систему део медија више није посредник између догађаја и јавности. Постао је инфраструктура власти: промовише председника, делегитимише критичаре, производи поделе и ствара атмосферу сталне опасности у којој је промена власти представљена као угрожавање државе. Слобода медија зато није споредно питање Вучићевог система. Контрола јавности један је од његових носећих стубова.
Грађани више не верују политичким институцијама
Подаци Европског друштвеног истраживања показују дубоку кризу поверења. На скали од нула до десет, поверење у полицију износи 4,226, у парламент 3,914, а у правни систем 3,263. Поверење у политичаре износи свега 2,171, а у политичке партије 2,109. Ниједна посматрана институција не достиже ни средину скале.
Најниже поверење у партије и политичаре показује да грађани политички систем не виде као поуздан механизам заступања њихових интереса. Ниско поверење у правни систем говори да криза није ограничена на политичке актере, већ је захватила и институције које би требало да штите права грађана. Власт може да производи изборну већину комбиновањем медијске доминације, јавних ресурса, партијског запошљавања и контроле политичке агенде. Али изборна већина није исто што и институционално поверење. Управо је то један од најјаснијих показатеља потрошености Вучићевог модела личне власти. Систем још може да производи послушност, зависност и гласове, али све теже производи легитимност, што га ако жели да остане на власти може одвести и ка репресији.
Они су биланс једног начина владања
Тврдња да је Александру Вучићу истекао рок трајања није питање његове биолошке старости нити формалног трајања мандата. Реч је о политичком року трајања модела власти који је престао да производи развојне резултате и постао препрека институционалном опоравку Србије. Међународни индикатори показују да Србија има више друштвених капацитета него што квалитет њених институција сугерише. Другим речима, грађани и друштво развијенији су од политичког система којим се управља.
После више од деценије концентрације моћи, Вучић више не може да се представља као решење за проблеме које његова власт одржава и продубљује. Не може бити носилац борбе против корупције систем који почива на политичкој зависности институција. Не може гарантовати владавину права власт која закон примењује селективно. Не може бити заштитник демократије председник који брише границу између државе и партије.
Не може обећавати слободне изборе политички систем чија стабилност зависи од медијске и институционалне неравноправности. Зато ови индикатори нису само међународна оцена Србије. Они су биланс једног начина владања. Тај биланс показује да Вучићев систем још располаже великом количином политичке моћи, али све мањом способношћу да ту моћ претвори у легитимне, одговорне и функционалне институције. У из визуре друштвеног развија ово значи да му је истекао рок.
Аутор је директор Бироа за друштвена истраживања (БИРОДИ)
Извор: Данас
