Једнима је Бог дао, да могу много причати, а не рећи ништа. Другима, да подједнако успешно, могу писати. Баш такав случај, задесио је једно писаније посвећено мени. Иако неупућеном конзументу, макар на прву, оно не мора деловати као да је потпуно лишено суштине, ипак се своди на громогласно ћутање невешто маскирано урликом: „Ко је бре тај Шаровић да нарушава наше право на ћутање?“ Признајем. Крив сам. Пореметио сам медијску и политичку жабокречину, медијски и политички дуопол у коме су како улоге, тако и колач, одавно подељени. Тај грех, није ми могао остати непримећен, као ни неосвећен.

Недавно одржах конференцију за медије испред телевизије Н1. Симболично, дочекан сам спуштеном рампом и затвореном капијом. Опет симболично, микрофон са познатим логоом, новинар независне телевизије протурио је кроз решетке у покушају да тако „присуствује“ мом обраћању. Мене беше срамота њихове срамоте, па га ипак брзо наговорих да нам се са сниматељем придружи испред решетака.

Мом познанику Игору Божићу и његовој редакцији, поставио сам неколико питања иза којих и данас апсолутно стојим.

ЗАШТО ЋУТИТЕ?

Зашто систематски прећуткујете бројне, бруталне нападе на чланове екипе КТВ телевизије и мене? Нападе почињене директно од стране високих функционера полиције, као и нападе почињене од стране високих функционера Српске напредне странке у присуству високих официра полиције. Нападе који су резултирали избијеним зубима, поломљеним камерама, украденом опремом. Нападе какве Србија не памти.
Да ли је у интересу јавности и ваших гледалаца да за такве изгреде НЕ сазнају, или је то у интересу Александра Вучића и његових батинаша?
Уколико већ дуже од годину дана, даноноћно протестујемо широм Србије захтевајући да институције раде свој посао и тражећи промену система, зар није оправдано поставити питање која је разлика између тужилаштва које не ради свој посао, полиције која не ради свој посао и
новинара који не раде свој посао?

На поменутој конференцији нисам изговорио ни једну ружну реч, само истину. Некима непријатну, али неспорну, ИСТИНУ.
У недостатку аргументованих, здраворазумских одговора на моја питања, у недостатку одговора који би био у складу са принципима Кодекса новинара Србије на које сам вас подсетио, уместо новинара или уредника телевизије Н1 којима сам се обратио, одговорио ми је преподобни Дража Данаски. Њему је свакако било лакше да одговори, пре свега јер је као и други медијски свети Оци, и њихов Дража изнад овоземаљских тривијалности попут Кодекса новинара Србије, интереса јавности или истине. Одговор је гласио: „једном радикал, увек радикал, а ми о радикалима не извештавамо!“. Заправо, такав, за мене очекивани, али коначно јасно и гласно изречени одговор, јесте и разлог из кога сам питања и поставио. Не зато што је одговор преподобног Драже нов или мудар, већ зато што је њиме још једном потпуно демаскирао бајку о сопственом професионализму и поштовању новинарске етике. Неки би рекли: „нећемо се држати Кодекса као пијан плота“, а преподобни Дража јасно је ставио свима до знања да за њега новинарски Кодекс важи, све док не дође у сукоб са његовим идеолошко политичким
преференцијама.

Можда би ми преподобни Дража постављена, па макар и непријатна, питања опростио, али, како каже „наштампане чланове Кодекса новинара Србије које сам желео да уручим Игору Божићу“, очигледно није могао. Притиснут потпуним одсуством аргумената и немогућношћу креирања иоле смисленог одговора, те упркос свему снажном, неодољивом жељом да ми ипак одговори, применио је уобичајену методу таблоидних уредника. Уместо давања пристојног одговора на пристојно постављено питање, уместо аргументованог одговора на питање засновано на чињеницама, одлучио је да се позабави ликом и делом онога ко питања поставља.

Још из античких времена постоји обичај да се приликом обраћања свецу принесе и жртва. Воли то и преподобни Дража, а судбина је хтеле да му прва при перу буде, истина. Покој јој души. У то име, изнета је тврдња, овенчана ореолом главног аргумента, да Устав, закони, па чак ни новинарски Кодекс у мом случају не важе јер сам, како Дража тврди, ни мање ни више, бивши генерални секретар СРС. Наведена неистина, вероватно складу са канонима, до краја текста поновљена је још три пута.

Зна он добро да то није тачно, али страдање истине мала је цена, цена коју је Дража више него спреман да плати како би поткрепио задату тезу да му много личим на Вучића, а најважнији, ваистину неписани, члан Кодекса новинара Србије гласи: „Професионално је и Дражоугодно прећуткивати нападе полиције и батинаша на оне који преподобном Дражи Данаском макар заличе на Вучића”.

Наравно, осим што му је у конкретном случају било опортуно, интимно, сигуран сам, да чак ни Дражи, ја ни по чему не личим на Вучића, иако по начину заобилажења истине и етикетирању политичких неистомишљеника он и те како може да заличи. Једина разлика је у томе што ми Вучић и његови ћаци вичу: „Шаровићу усташо“, представљајући ме као извор свих зала овог света, док ми Дража потпомогнут његовим ћацима истовремено скандира: „Шаровићу радикалу“, такође ме представљајући као извор свих зала овог света. Методологија дехуманизације је апсолутно иста. Разлика је само у коришћеним терминима.

Ја упркос свему одбијам да се понашам и пишем као Дража, не само јер не желим да некоме заиста заличим на њега или не дај Боже Вучића, већ пре свега јер бих то сматрао личним поразом и демонстрацијом сопствене сујете и слабости.

Управо тако тумачим и веома злураду оптужбу да сам испред Н1 дошао да се мешам у уређивачку политику. Не преподобни Дражо, једноставно је. Ако сте заборавили, то се зове СЛОБОДА ГОВОРА. Цитирам: „Слобода говора је слобода појединца или заједнице да искажу своје мишљење или идеје без страха од одмазде, цензуре или санкције“. Да неверујете, наведени стандард цивилизованог друштва, важи и за нас са којима се политички не идентификујете.

Свако ко се бави јавним послом, подложан је јавној критици. Макар за мене, нема светих крава. Уосталом, то нас је као друштво и довело довде.

Међутим, како претходни „аргументи“ чак ни самом Дражи нису изгледали убедљиво, одлучио је да извуче кеца из рукава и позове се на свевишњу логику „Ко си бре ти да моје ближње питаш зашто не поштују Кодекс новинара, кад ни ти Шаровићу ниси по Кодексу?“ У ту сврху, преподобни Дража, једним потезом свога светог пера, произвео ме у „председника политичке партије“, иако чак и сам, у претходном делу текста, наводи да сам председник Покрета „Љубав Вера Нада“. Добро зна Дража и то да удружење грађана и политичка партија нису исто. Али елем, та неистина била је неопходна као темељ на коме ће сазидати закључак да сам, осим његових следбеника за које је то океј, и потпуно небитни, смртни, обични, ја – „у прекршају“? Како би иначе, без те више пута поновљене неистине, оправдано цитирао и своје колеге подсетио, на одредбу Кодекса новинара Србије која гласи: „Залагање за било коју странку или политичку опцију неспојиво је са новинарском професијом“. Лепо звучи, али истине ради, у последњих 35 година, у Србији ћете пре пронаћи птицу Додо него таквог новинара.

Уредник Петровић није издржао ни да не похвали свог колегу Георгиева, уредника вести сестринске телевизије Нова С, у прилог чијих врлина је истакао да би „био одличан политичар, само неће“. Е баш ј.б.г.! Куд баш сад да неће кад нам је најтеже!? Па ко ће бре онда да нас спаси? Пропадосмо! Ајде молим те, добри наш медијски оче Дражо, провери да којим случајем немаш још ког спасиоца у резерви?

Међутим, чак ни преподобни Дража није имао одговор на једноставно питање које сам Георгијеву поставио уз торту, уприличену поводом неславне годишњице од како су гледаоци информативног програма који уређује, последњи пут видели да сам неким случајем и даље међу живима. Питање Георгиеву је гласило: „Ако по вашем мишљењу у последњих годину дана, нисам довољно актуелан саговорник да бих био гост ваше телевизије, и нисам довољно релевантан да би ваша телевизија своје гледаоце известила о мојим активностима и нападима на мене, по чему сам релевантан и актуелан гост био пре 12. новембра 2024. године?”.

Уместо одговора, уследила је још једном свечано испаљена она чувена Дражоугодна флоскула која потире ама баш свако питање без одговора – „једном радикал…“. Не могу да се не запитам, како никада из уста преподобног Драже Данаског или других светих медијских отаца, нисам чуо „једном жути, увек жути“ или не дај Боже „једном комуниста увек комуниста“. Којом су то менталном гимнастиком од сваке одговорности за стање у Србији аболирани комунисти и пресвучени комунисти огрнути заставом ЕУ? Како су аболирани Слобини и Дачићеви социјалисти са скоро непрекинутим континуитетом власти од 1945. године, до данас? Можда зато што су Дачић и Тадић још 2008. постигли и потписали „историјско помирење“. Можда зато што без коалиција са СПС-ом, не би било могуће већ 25 година водити Србију у никад даљу Европску унију. Ту долазимо до суштине. Незгодно је, па чак и преподобном Дражи, говорити лоше о саборцима. Лакше је рећи: „Наша говна не смрде. Наша говна су златна, које год боје била, па макар и жута“.

Елем, господине Дражо и верни му народе, нисам ја вама проблем што сам бивши радикал, као што вам проблем нису ни бивши жути, ни бивши Г17+ квазиексперти, или бивши досовци, јер сте са многима правили дилове, по потреби их промовисали или рехабилитовали. Не бих вам био камен у ципели ни да сам претходну годину преспавао попут већине политичких актера у Србији. Не бих вам био трн у пети, ни звезда површних колумни, ни да као новинар нисам ушао у осиње гнездо у које нико од оних „правоверних новинара у складу са Кодексом“, није смео или хтео. Проблем сам, како Вучићу тако и вама, јер никоме не ћутим и не подилазим. Проблем сам, јер сам за разлику од многих, изашао из своје зоне комфора, јер сам уместо празне приче или самољубља, изабрао борбу „прса у прса“, и у тој борби остварио, можда не у вашим редакцијама али свакако у народу, запажене резултате.

Уместо да оно што је очигледно признате и поздравите, ви упорно одбијате да изађете из своје зоне комфора, јер увек је лакше рушити, па макар и оно што је урађено добро, него градити испочетка. Лакше и комфорније је водити борбу против имагинарних „авети прошлости“, али исход давно завршених и изгубљених битака ни ви ни ја не можемо променити.

Србија је дубоко подељена земља по многим основама. Управо од тих подела зависи Вучићев политички опстанак. Без подела, неће бити ни њега.

Али, поделу на две Србије Вучић није направио сам. Дубоки ров, сада већ провалију, између „две Србије“ заједнички копају прегаоци са обе стране. Док високе зидине са једне стране провалије неуморно дижу режимски, са друге то подједнако предано чине „независни“ медији.
Са обе стране, постоје људи који не желе да се спор између две Србије оконча. Јер, као што Вучић не би могао опстати у срећној и нормалној држави, тако ни они, у нормалној поставци ствари, не могу замислити сврху свог постојања.

Извесно је да ослобађање Србије од окова у којима се налази већ тринаест година, није могуће без синхронизованог деловања противника режима са свих делова политичког спектра. Актуелни режим није идеолошки, већ је саздан синхронизованим деловањем људи који су припадност различитим идеологијама заменили оданошћу личним интересима. Предуслов смисленог, синхронизованог деловања, је пре свега прихватање постојања, а потом и поштовање политичких неистомишљеника. Да би имао макар минималне шансе за успех, приступ борби против режима мора бити инклузиван. Даље поделе и ексклузивистички приступ сигуран су пут ка новом националном поразу оличеном у продужетку владавине постојећег режима.

Да би до остварења идеала заједничке борбе за ослобађање Србије дошло, изградња институција мора започети одмах. Јасно је да у овом тренутку не можемо пресудно утицати на догађаје и процесе у областима у којима су за то неопходне полуге власти, али, то није оправдање да промене не започнемо макар тамо где се ипак, макар још увек, ми питамо.

Оно мало медија у којима режим још увек није преузео контролу, мора бити замајац заједничке борбе. Хтео то неко да призна или не, без обзира на значајно мање ресурсе од Н1 и Нове С, највећи искорак у том смеру направила је КТВ телевизија. Искрено се надам да КТВ неће још дуго остати усамљени пример телевизије чија су врата подједнако отворена свима, без обзира на политичку или било коју другу припадност. Обавеза новинара и уредника преосталих медија који се називају независним је да крену путем КТВ-а, или да преузму историјску одговорност за сва зла које ће нас након изгубљених избора снаћи у наредном мандату напредњачког картела.

Очигледно је и неспорно да су новинари и уредници редакција Јунајтед медија групе прозападно опредељени јер такве ставове свакодневно, већ годинама, отворено износе и пропагирају. Очигледно је и то да се наведени медији готово искључиво обраћају гледаоцима свог политичког опредељења. Међутим, подједнако је очигледно и неспорно, да заједничка борба подразумева поштовање свакако не мање значајног дела бирачког тела, које се у јавности уобичајено означава као „патриотско и национално“. То, веома бројно бирачко тело, препушта се на тај начин немилосрдној индоктринацији од стране режимских медија. Тим људима, тим пуноправним грађанима Србије, није се могуће обратити док не престане дубоко укорењена стигматизација и вулгаризација њихових ставова, као и проглашавање свега националног за шовинистичко или геноцидно.

Ако сте спремни да се борите за истинске промене и слободу свих грађана Србије, за поштовање Кодекса етичких принципа садржаних у Кодексу новинара Србије и медије који никога неће сатанизовати, нека вам већ од данас дела буду Кодексоугодна уместо Дражоугодна.
Иначе, можете бити једино кандидат за Мурту који ће узјахати када сјаше Курта.

Ако се власт промени а мржња и поделе остану и продубе се, ми смо као друштво осуђени на пропаст.

Преподобни медијски оче Дражо, нико не спори да је за вас много лакше и комфорније бацити камен на Шаровића, не само зато јер ја свакако нисам ваш, већ и зато што сте вашу публику на то одавно навикли. Ипак вам предлажем да не само своју пажњу већ и божанско перо, усмерите на некога од „палих анђела“ из сопствених редова. На некога од оних које сте деценијама бесомучно промовисали, представљали их као моралну вертикалу друштва, чуваре ватре и исконске тумаче европских вредности, а који су данас део Вучићевог злочиначког режима коме се на крају, хтели или не хтели, морамо заједнички супротставити. За наредног кандидата чији ћете лик и дело подвргнути и оценити у складу са својим строгим критеријумима и моралним начелима, предлажем Милана Антонијевића. Не само због тога што га за разлику од мене добро познајете, чак не ни због тога што сте му ви и ваше правоверне колеге од 2001. године, до данас посветили толико медијског времена и пажње да ће вероватно и пензију примати од Јунајтед медија групе, већ пре свега због тога што је његов пример, макар по мом мишљењу, по одвратности, бескрупулозности и бешчашћу у издаји свега за шта се деценијама у јавности залагао, у многоме превазилази пример Мице зАВетнице која је ту лествицу подигла у небеске висине.

Био ја за вас „бивши радикал“ или не, чак ни ви не можете а да оспорите да сам у борби за ослобађање Србије доследан, непоткупљив и непоколебљив. Не можете ни да оспорите да моје активности доносе резултате, јасне, видљиве и на добробит свих грађана Србије. Озбиљна штета
нанета Вучићевом режиму и његовом ауторитету, не може се санирати.

Зато господине Драгољубе Дражо Петровићу, будите паметни и храбри, коначно изађите из своје зоне комфора и признајте (макар себи јер јавно сигурно нећете) чињеницу, да сам у праву за сваку изговорену реч на конференцији испред телевизије Н1 а своју наредну колумну
назовите „Да Вучић оде, а да се Антонијевић не врати“.

Свако добро од Бога вам желим.

Немања Шаровић