На самом почетку Аутостоперског водича кроз галаксију, главни лик не само да је изгнан из своје куће већ му је цела кућа изгнана из урбанистичког плана. Зашто? Зато што је предвиђено да ту прође нови пут. Он нема коме да се жали – метафора за то је да је рок за жалбу истекао много пре него што је био свестан шта држава уопште смера као и чињеница да је жалба требало да се уложи у другој општини. Међутим, он и на једном далеко вишем нивоу и даље нема коме да се жали. Цела планета Земља предвиђена је за уништење јер на том правцу треба да се гради галактички аутопут. А рушитељи планете земље, космички извођачи радова, припадају раси ванземаљаца са најгором поезијом у читавом свемиру.

Укратко речено, читав свет је преотет и запоседнут привиђењима брзине, и прогреса; ми смо сви расељена лица, аутостопери препуштени на милост и немилост аутопутева и немамо коме да се жалимо. Поврх свега, и поезија је лоша.

Књига Заробљени у непокретности Игора Велића у ову једначину враћа жал и сневање.

Док сам читао, почео сам да схватам не само да нисам усамљен у незадовољству савременим градом, већ и да није нужно пристајати на лудило. Осећао сам да много тога није у реду, али нисам умео да то доведем до идеје. Сви видимо ружноћу и непријатност градских средина, али нам теорија помаже да угледамо неуралгичне тачке. И више од тога, теорија нам показује да то нису пуке датости. Није град сам од себе постао овакав. Напротив, на томе се предано радило. Савремени град је последица вектора који већином потичу из опсесије новцем, стицањем, брзином, доступношћу.

Књига показује да у том лудилу има методе. На врху је капитал чије су оличење „мултинационалне компаније, инвеститори, политичка и економска „елита““ који у средњем слоју имају „помоћ и подршку техничке интелигенције, чије поступање не диктирају знање, образовање, закон, етика и морал.“ А на дну – на дну је класа понижених и увређених: њено представник је радник који „нема право на простор, нема право ни на одмор. НЈегово кретање је само продужетак његовог рада: убрзано, фрагментирано, несигурно.“

Коста Стојановић, који је водио и добио царински рат са Аустроугарском и који је према томе савршено знао шта су економија и новац, истицао је да је економија најнижи облик енергије. Идеје – морал, етика, вредности – налазе се на врху. Новац је само дно. Друштво које све заснива на новцу тоне у неморал, безакоње, аномију.

Град чији је развој подређен капиталу, постепено се преображава у све ово што имамо а што упорно, изнова и изнова, књига истиче да не бисмо заборавили, да не бисмо ни на тренутак сметнули с ума. А то су: улице које постоје за аутомобиле, тротоари који такође постоје за аутомобиле, сигнализација која исто тако постоји само за аутомобиле.

Град Бор овде игра улогу како несрећног заморчета тако и парадигматског примера. Бор буквално лежи на злату и бакру. Могло би се рећи да он капиталу даје све што му треба. И тај капитал опет није у стању да од Бора начини град који је за људе: уместо тога је све разлупано и разлокано, погођено бедом и неравноправношћу. Бор је заоштрена криза, ствар истовремено доведена и до логичког исхода и до апсурда. Град који лежи на парама препуштен је смећу. Он је, како то Игор драматично слика, попут неке платонистичке анти-државе, друштва заснованог не на идејама и владавини умних, већ напротив, на владавини чисте пожуде за новцем и стицањем. Да капитал има шта да понуди, ту би се доказао. Нема, није ни у стању.

И књига је заправо најуспелија у томе када приказује како град осликава начин на који друштво дише, односно, начин на који се друштво гуши. Увиђамо да ни саобраћај није само последица личне бахатости, већ и одраз целог друштва опијеног капиталом и које се према томе тетура и обара ствари око себе. Речима књиге, „Када друштвени систем нормализује безакоње, саобраћај га само верно преслика.“

Људи умеју да се осмехну кад им се скрене пажња да није само Сахара пустиња, већ да је то и Антарктик. Толико смо навикли да са пустињом повезујемо само песак, али не и снег и лед. Сигурно би лицем севнула другачија, непријатнија гримаса, када бисмо се сетили да и град, уз све своје зграде и грађевине, такође може бити пустиња: урбана пустош.

То је онај космос који граде бића са најгором поезијом на свету. То је космос без поезије, о којем Игор пише: „Све је униформно. Све је предвидиво. Све је без поетике.“ И додаје: „Савремени град је глув. Аутомобили су му бука, билборди су му језик, а човек је шум који се филтрира.“ То је онај исти град из филма Матрикс у којем је све једнолично и све је, ако пажљиво обратите пажњу, „градско“: градски метро, градска депонија, градска железница, градска пошта, градска електрана; чак се и хотел зове „Срце града“ („Хеарт О’ тхе Цитy”). Нема ничега да није градско; али стварног града нигде. Цео тај град је симулација која постоји да људе уколотечи и из њих исцеди животну енергију потребну машини. Звучи као да се понављамо, али то не треба да нас чуди. Одлика пакла је рђава бесконачност истих, бесмислених Сизифових радњи и Танталових мука.

Питање је како наћи излаз. У класичном миту, Еуридику је из Хада извукао Орфеј, песник. И то је она друга, светла страна књиге, зраци сунца који местимично парају оловне облаке. Укратко, то је поетика града: „Када је простор обликован тако да подржава сусрет, поглед, игру, тишину и шетњу, он постаје поетичан. Када гуши, отуђује, убија случајност и спонтаност, тада поетике нема.“

И као што ми је раније књига објаснила шта ме заправо мучи, тако ме је истовремено охрабрила у једној другој активности. Наиме, када би мене неко питао какав град желим, ја не бих волео да то буде град у којем се од тачке А до тачке Б стиже најкраћим путем. Да мене неко пита, та путања би свако мало скретала, успињала би се уз надвожњаке и низ њих силазила, а потом би завијала суочена са грађевинама које ту стоје као чувари простора који им је давно додељен као почасно место најстаријима. Личила би на кретање у природи, у шуми. Због ових сталних скретања и окрета, погледу би се пружали стално различити делови града, пуцали величанствени погледи, а онда се на следећем скретању губили.

Све ово је наравно плод маште човека који воли да шета и радује се непредвидљивом: граду који није сав дат изједна, већ који се све време и скрива и открива. И такав град из маште вероватно никада неће постојати. Али ова књига човека охрабрује да машта јер град постоји ради човека. Не рађамо се у аутомобилима да би све било подређено њима. Рађамо се у људским телима и са способношћу да маштамо.

Ми заслужујемо градове који су по мери људи. Градови могу постати бољи, у њих се може вратити хармонија. Књига то доказује навођењем многих успешних борби за остварење снова којима су градови или макар њихови делови бивали преображени. Није тачно да су градови такви какви морају бити и да је свака жеља за бољим само непрактично сањарење. И ови наши несрећни градови су такође изашли из снова неких људи: само, то су снови новцу и стицању. Квартови тих људи су лепи, ограђени, уредни, без буке и смећа; остали су препуштени граду из ноћне море.

У Доручку шампиона Курта Вонегата, један од ликова, Килгор Траут, аутор је популарног романа са насловом Куга на точковима. У том роману, једну планету насељавају бића која подсећају на америчке аутомобиле те она изумире јер су аутомобили појели све ресурсе. Ускоро иста судбина задеси и нашу планету: „сваки облик живота на тој некада мирној и мокрој плаво-зеленој лопти хранитељки сада је умирао или је већ био мртав. Свуда су се налазиле шкољке великих буба које су људи направили и обожавали. То су били аутомобили. Они су убили све.“

Заробљени у непокретности нас дрмуса и буди из кошмара култа машине. Истовремено нам нуди једну нову поезију којом градови могу поново оживети: урбану поетику. Свет се рађа у песништву; и када се замори и клоне, песмом се жали и песмом препорађа.

Данко Камчевски, аутор блога хттпс://звезданитраг.wордпресс.цом/

Књигу можете бесплатно преути на линку хттпс://дриве.гоогле.цом/филе/д/1ЛyИYк0гдМбуXпфНк8АаТ78ИцлхРфдгИб/виеw