Након уставних промена спроведених 2022. године и доношења сета правосудних закона 2023. године, Република Србија је добила нормативни оквир који, по свом концепту и решењима, представља значајан искорак ка јачању независности судства, самосталности јавног тужилаштва и унапређењу правне сигурности. Ти закони су донети након дуготрајног процеса, уз широку стручну расправу и активно учешће стручне и заинтересоване јавности, управо са циљем да се обезбеди стабилан и предвидив систем у области правосуђа. Ефекти тако обимних и системских реформи не могу бити сагледани у кратком року, стога отварање новог круга измена правосудних закона изазива озбиљну забринутост. Посебно је проблематично то што се предложене измене појављују без јавне расправе, анализе важећих решења, без јасно идентификованих недостатака постојећег система и без аргументованог образложења.
У том контексту, предложени сет измена правосудних закона не делује као резултат нужности и темељне стручне процене, већ као корак који потенцијално нарушава тек успостављену нормативну стабилност. Управо зато је потребно критички сагледати како садржај предложених решења, тако и начин и поступак њиховог доношења.
Указујемо да честе и недовољно образложене измене правосудних прописа могу имати далекосежне негативне последице по независност и самосталност правосуђа, правну сигурност и поверење грађана у институције. Посебно истичемо да се у предлозима од 22. децембра, осим опште напомене о потреби да се измене и допуне закона спроведу у хитном поступку, не налази уверљива аргументација која би такву хитност оправдала. Изостанак јасних разлога за убрзано доношење решења додатно продубљује сумњу у оправданост предложених измена и отвара питање њихове сврхе.
Предлог за могућност новог мандата председницима судова је супротан принципу ограничења власти. Суштина једног мандата је да спречи концентрацију моћи и утицаја у једној особи, функција председника је у служби институције, а не лична позиција. Нови мандат председника суда може довести до дугорочне персонализације функције, супротно демократском принципу смењивости. Суд није организација која зависи од једне особе – руководиоца, већ институција која мора функционисати на основу устаљених правила и професионалног кадра. Континуитет се обезбеђује јачањем институције. Нови мандат може довести до дугорочне персонализације функције, зависности судија и запослених од председника суда ради напредовања, као и стварања односа лојалности уместо професионалне аутономије.
Институционално знање мора бити системски документовано и преносиво, а не везано за једну личност. Ако институција зависи од једног руководиоца, то указује на слабост система. Континуитет рада суда обезбеђује јачање институције кроз јасне процедуре и стратегије, а не кроз дуг боравак једне особе на функцији. Нови мандат носи ризик стагнације, одржавања старих пракси и затварања институције за нове идеје. Промене на функцији председника суда омогућавају нове приступе управљању и унапређење рада, док дуг период на челу институције може постати механизам за награђивање „подобних“, а не објективно успешних Дуг период на функцији може створити осећај сигурности који није увек у складу са интересима ефикасног рада суда.
Разлози за образовање Четвртог основног суда засновани су на претпоставци да ће један инфраструктурни пројекат довести до наглог пораста броја спорова у општини Сурчин. Међутим, таква прогноза не мора бити тачна: демографски трендови, промет непокретности и број поступака не морају имати сигурну тенденцију раста. Измене у мрежи судова треба да се ослањају на дугорочне демографске чињенице, а не на пројекције ефеката једног пројекта. Поред тога, спорна је процена да за спровођење закона нису потребна финансијска средства. Оснивање новог суда подразумева значајне трошкове, потребне су: просторије, опрема, инфраструктура и кадрови. Без јасно дефинисаног буџета и адекватног финансирања, ризикује се успоравање рада постојећих судова, административни хаос и додатно оптерећење запослених, уместо унапређења доступности правде.
Нејасни су разлози за хитне измене закона у области Посебног тужилаштва за високотехнолошки криминал. Ово тужилаштво је основано посебним законом, са надлежношћу на територији целе државе, што потврђује његов специфичан и самосталан статус. Назив „посебно јавно тужилаштво“ и законске одредбе које руководиоцу дају права и дужности главног јавног тужиоца јасно указују на његову институционалну самосталност. Предложене измене умањују надлежности руководиоца овог тужилаштва и преносе их под контролу Вишег јавног тужиоца у Београду, чиме се дерогира статус специјализованог органа и нарушава принцип поделе надлежности. Уместо очувања равнотеже у систему, измене воде ка концентрацији моћи у једном центру, супротно сврси због које је тужилаштво основано.
Предложеним изменама брише се једна од надлежности Високог савета тужилаштва и укида комисија која колегијално одлучује по приговорима, а та надлежност прелази на непосредно вишег главног јавног тужиоца. Уместо одлука донетих већином, уз расправу и баланс ставова, одлучивање се враћа једном лицу, чиме се губи механизам колективне контроле. Такво решење представља корак уназад у односу на важеће стање: комисија је уведена ради јачања самосталности јавних тужилаца и ублажавања ригидне хијерархије. Предложене измене поништавају тај напредак и враћају систем на старо, смањујући гаранције самосталности и објективности у одлучивању.
Асоцијација судијских помоћника
