Иако је на Ускрс 1999. године, за време бомбардовања, стрељан од стране Службе задужене за заштиту безбедности и до данас нерешено убиство Славка Ћурувије једнако болно тражи одговоре на низ питања. Све до 2014. године истрага је била спречавана управо од припадника те службе, која је, поред новинара, убила бившег председника Србије Ивана Стамболића, премијера Зорана Ђинђића, као и многе друге.
У години када је подигнута оптужница против Ратка Ромића, Милана Радоњића, Мирослава Курака и Радомира Марковића, Србија је била на рекордно високој позицији на листи медијских слобода Репортера без граница. И поред константних опструкција, оптужени су два пута првостепено осуђивани на укупно 100 година затвора. Апелационо веће је ослободило оптужене, иако је Врховни суд Србије утврдио да је пресуда донета уз битне повреде закона.
Ова ослобађајућа пресуда више личи на амнестију или аболицију.
Након ње уследиле су и тужбе Радоњића, Ромића и Курака против Фондације Славко Ћурувија, као и нови талас некажњеног насиља према новинаркама и новинарима. Полиција данас не само да не штити новинаре као жртве, већ их и сама напада. Неки од тих напада окарактерисани су и као покушаји убиства новинара.
Уместо правде и казне за убиство Славка Ћурувије, поново живимо време највећег насиља према медијима и новинарима. Све наликује периоду од 1998. до 2000. године, када је Ћурувија убијен, бројни медији уништени, а новинари затварани – време у којем је медијском сфером владао тадашњи министар информисања Александар Вучић, који данас, са много више моћи, готово апсолутне, настоји да у потпуности угуши слободне гласове – уз још више насиља и погубнијих резултата.
И поново су жртве чланови породице убијеног Славка Ћурувије и фондације која је очувала не само сећање на дело овог новинара и његово убиство, већ и саму истрагу, кроз истраживачко новинарство и подршку раду Комисије за истраживање убистава новинара. Породица Славка Ћурувије од дана убиства трпи перманентну виктимизацију и увреде, посебно откако су ћерка и син основали фондацију, помажући развој професионалног новинарства и борећи се за слободу новинара и медија.
Бизарно је да 27 година после убиства, породица Ћурувија, кроз фондацију која носи његово име, треба да плати више од милион динара онима који су били оптужени, првостепено осуђивани, а потом ослобођени уз битне повреде одредаба кривичног поступка у корист окривљених, како је навео Врховни суд Србије – и то на име накнаде нематеријалне штете због наводне повреде части и угледа.
Судија Љиљана Илић није уважила доказе и аргументе које је предочила Фондација. Водила је поступак уз видно непознавање околности и без жеље да се са њима упозна. Уместо покушаја да разуме аргументе представника Фондације Славко Ћурувија, коју су основала деца жртве, суд је неподељену пажњу посветио тужиоцима. То се јасно уочава и из саме пресуде. Судија је водила поступак и донела одлуку ослањајући се на пресуду Апелационог суда за коју је Врховни суд утврдио да је донета уз бројне повреде закона у корист оптужених и првостепено осуђених, уместо да се ослони на ставове Врховног суда.
Пресуда употпуњује утисак стар 27 година да је питање убиства Славка Ћурувије, које је постало симбол некажњивости убистава новинара у међународним оквирима, опасно отварати.
Осуда Славко Ћурувија фондације за последицу има озбиљан ударац на наслеђе Славка Ћурувије, оличено у активностима фондације коју су основала његова деца.
Гушење слободе изражавања става о ослобађајућој пресуди за коју је Врховни суд оценио да је донета уз битне повреде кривичног поступка, наставља се кроз више од 20 тужби против адвоката, јавних личности и универзитетских професора који су се јавно оглашавали током и након десетогодишњег суђења.
Кроз овај случај јасно се виде разлози суноврата Србије у домену људских слобода које региструју Европска комисија, Уједињене нације, Савет Европе и бројне угледне међународне организације.
Случај „Ћурувија” пример је драстичне некажњивости убистава новинара, катастрофалног рада институција (посебно Апелационог суда) чему треба додати СЛАПП тужбе чији је циљ застрашивање, финансијско исцрпљивање и одвраћање новинара од бављења темама од јавног значаја. Овоме треба додати да су неки од учесника који су радили на истрази убиства Славка Ћурувије били изложени претњама по безбедност и живот, које никада нису истражене.
Репортери без граница, који су Србију 2014. године, када је почело суђење оптуженима за убиство Ћурувије, рангирали на 54. место, током година Вучићеве владавине бележе константан пад слободе медија и новинарства, тако да се Србија ове године налази на рекордно ниском 104. месту.
Европска комисија је, кроз праћење испуњавања обавеза Србије у оквиру Поглавља 23, са великом пажњом пратила све појединости у вези са решавањем случајева убистава новинара. Путем Комисије за истраживање убистава новинара добијала је редовне и детаљне извештаје који су сведочили о константној и систематској опструкцији државног апарата на овом пољу.
Деспотија у којој председник амнестира насилнике који сурово пребијају и газе људе, унапредаболира министре оптужене за кривична дела и штити носиоце моћи, очито је спремна да кажњава сопствени народ зарад опстанка на власти и очувања енормног богатства стеченог системском пљачком.
Слободно и професионално новинарство и данас је, као и деведесетих година, од пресудног значаја како би јавност могла да чује и види чињенице о злоделима са којима се свакодневно суочавамо.
Зато је важно да учинимо све како бисмо спречили нове жртве и активно се супротставили рату који власт води против независног и професионалног новинарства.
Време је да пресуда против Фондације Славко Ћурувије упали бројне аларме.
Веран Матић,
председник Управног одбора Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ) и председник Комисије за истраживање убистава новинара
