Негде између фикције и стварности, између сценарија и свакодневице, на екранима нам се приказује серија Црна свадба, где се духови прошлости, митови и савремена траума преплићу у густој, тешкој атмосфери. И док гледаоци напето прате сваки кадар, питајући се где престаје хорор, а почиње реалност – питање постаје неизбежно: да ли смо сви ми већ ушли у своју катабазу?
Катабаза – древни појам из грчке митологије – означава силазак у подземље, у Хад, у мрак. Јунак не иде тамо из хира. Он иде да се суочи. Са собом. Са оним што га надилази. Да нешто пронађе. Да нешто остави. Или да се врати – ако се врати – промењен.
Али шта ако се не ради о појединцу, него о читавом друштву које силази? Не као херојска експедиција, већ као несвесни процес пропадања, где се истина више не разликује од опсене, где се светлост не тражи, него се маскира мраком?
У серији, Црква – та вечна институција светлости, утехе, вере – приказана је као двосмислени актер, учесник у обредима које би савремени човек назвао „паранормалним“, „окултним“, „мрачним“. И најлакше би било рећи: „то је само фикција“. Али фикција је огледало. А огледало, кад га не разбијеш, показује оно што јеси.
Све више података, исповести, сведочења – не само теорија завере, већ конкретних, документованих примера – указује на нешто узнемирујуће: делови Српске православне цркве заиста флертују с оним што би верник назвао „грехом“, а лаик „мистеријом“. Од егзорцизама без сведока, преко тајних молитви које више личе на бајање него на литургију, до затворених братстава која миришу на гностицизам, не на јеванђеље.
Шта се то тражи у тами? Моћ? Знање? Искупљење? Или само последња илузија контроле над светом који се распада?
Данас, више него икада, Црква не би смела бити место скривања таме под плашт светлости, већ простор осветљавања – суочавања. А ако се тога плаши, онда више није Христова, већ припада ономе што се крије иза његовог одбацивања.
Зато се враћамо питању: да ли смо у времену катабазе?
Јер знаци су ту: друштвени распад, политичко безумље, духовни вакуум, морални релативизам, култови, опседнутости, секте под кринком светиње. Људи масовно траже „нешто више“, али не знају да то „више“ долази тек после силаска у „ниже“.
Катабаза није крај. Она је нужност. Сви велики наративи – од Гилгамеша до Исуса – садрже тај пад у таму. Проблем је што се неки заглаве. Јер кад у Хад сиђеш без вере, без светла у себи, остајеш тамо. И постанеш његов део.
Можда је дошло време да признамо да смо сишли. Да више не стојимо на површини, у светлу, него ходамо подземљем властите историје, трауме, митологије. Али признање није пораз – оно је први корак повратка.
У Црној свадби видимо фикцију таме. У стварности, видимо је без филтера.
Катабаза је ту. Питање је: ко ће се вратити?
Бојан Јовановић
