Negde između fikcije i stvarnosti, između scenarija i svakodnevice, na ekranima nam se prikazuje serija Crna svadba, gde se duhovi prošlosti, mitovi i savremena trauma prepliću u gustoj, teškoj atmosferi. I dok gledaoci napeto prate svaki kadar, pitajući se gde prestaje horor, a počinje realnost – pitanje postaje neizbežno: da li smo svi mi već ušli u svoju katabazu?
Katabaza – drevni pojam iz grčke mitologije – označava silazak u podzemlje, u Had, u mrak. Junak ne ide tamo iz hira. On ide da se suoči. Sa sobom. Sa onim što ga nadilazi. Da nešto pronađe. Da nešto ostavi. Ili da se vrati – ako se vrati – promenjen.
Ali šta ako se ne radi o pojedincu, nego o čitavom društvu koje silazi? Ne kao herojska ekspedicija, već kao nesvesni proces propadanja, gde se istina više ne razlikuje od opsene, gde se svetlost ne traži, nego se maskira mrakom?
U seriji, Crkva – ta večna institucija svetlosti, utehe, vere – prikazana je kao dvosmisleni akter, učesnik u obredima koje bi savremeni čovek nazvao „paranormalnim“, „okultnim“, „mračnim“. I najlakše bi bilo reći: „to je samo fikcija“. Ali fikcija je ogledalo. A ogledalo, kad ga ne razbiješ, pokazuje ono što jesi.
Sve više podataka, ispovesti, svedočenja – ne samo teorija zavere, već konkretnih, dokumentovanih primera – ukazuje na nešto uznemirujuće: delovi Srpske pravoslavne crkve zaista flertuju s onim što bi vernik nazvao „grehom“, a laik „misterijom“. Od egzorcizama bez svedoka, preko tajnih molitvi koje više liče na bajanje nego na liturgiju, do zatvorenih bratstava koja mirišu na gnosticizam, ne na jevanđelje.
Šta se to traži u tami? Moć? Znanje? Iskupljenje? Ili samo poslednja iluzija kontrole nad svetom koji se raspada?
Danas, više nego ikada, Crkva ne bi smela biti mesto skrivanja tame pod plašt svetlosti, već prostor osvetljavanja – suočavanja. A ako se toga plaši, onda više nije Hristova, već pripada onome što se krije iza njegovog odbacivanja.
Zato se vraćamo pitanju: da li smo u vremenu katabaze?
Jer znaci su tu: društveni raspad, političko bezumlje, duhovni vakuum, moralni relativizam, kultovi, opsednutosti, sekte pod krinkom svetinje. Ljudi masovno traže „nešto više“, ali ne znaju da to „više“ dolazi tek posle silaska u „niže“.
Katabaza nije kraj. Ona je nužnost. Svi veliki narativi – od Gilgameša do Isusa – sadrže taj pad u tamu. Problem je što se neki zaglave. Jer kad u Had siđeš bez vere, bez svetla u sebi, ostaješ tamo. I postaneš njegov deo.
Možda je došlo vreme da priznamo da smo sišli. Da više ne stojimo na površini, u svetlu, nego hodamo podzemljem vlastite istorije, traume, mitologije. Ali priznanje nije poraz – ono je prvi korak povratka.
U Crnoj svadbi vidimo fikciju tame. U stvarnosti, vidimo je bez filtera.
Katabaza je tu. Pitanje je: ko će se vratiti?
Bojan Jovanović
