Те 2001 сам добила први пристојан посао у животу, на ненамештеном конкурсу у сада покојном СДК.
Нас пет младих, згранутих људи бачено у ватру.
Гледају нас смркнуто, јер се није наставила традиција (деца радника треба да добију посао, деце било 11, радних места пет, радници се посвађали).
Причали:
Сви дошли преко везе, сви чланови ДС, НС или сви Динкићеви.
Истина-нико нам није тражио да се учланимо ни у једну странку.
Гледамо оне старе шалтерске службенике, свађају се међусобно и са странкама.
Каже колега Дејан:
“И ми ћемо овако да пукнемо после двадесет година!”
И пукли смо.
А тада, за те две године сам много научила:
Научила да радим са људима.
Научила да су највеће лопуже оне које се куну у поштење.
Научила да ће они који су посао добили преко неке везе, они који да би задржали посао служе сваку власт камен око врата овом друштву и разлог због кога суштински промене никада не дођу.
Александра Ћурчић
