Te 2001 sam dobila prvi pristojan posao u životu, na nenameštenom konkursu u sada pokojnom SDK.
Nas pet mladih, zgranutih ljudi bačeno u vatru.
Gledaju nas smrknuto, jer se nije nastavila tradicija (deca radnika treba da dobiju posao, dece bilo 11, radnih mesta pet, radnici se posvađali).
Pričali:
Svi došli preko veze, svi članovi DS, NS ili svi Dinkićevi.
Istina-niko nam nije tražio da se učlanimo ni u jednu stranku.
Gledamo one stare šalterske službenike, svađaju se međusobno i sa strankama.
Kaže kolega Dejan:
“I mi ćemo ovako da puknemo posle dvadeset godina!”
I pukli smo.
A tada, za te dve godine sam mnogo naučila:
Naučila da radim sa ljudima.
Naučila da su najveće lopuže one koje se kunu u poštenje.
Naučila da će oni koji su posao dobili preko neke veze, oni koji da bi zadržali posao služe svaku vlast kamen oko vrata ovom društvu i razlog zbog koga suštinski promene nikada ne dođu.
Aleksandra Ćurčić
