Загледан у Дунав и пример саобраћајног ћацизма у Доњем Милановцу

Недавно су ме контактирали познаници из Доњег Милановца, места из којег потиче мој деда, у којем сам провео детињство и за које ме вежу лепе успомене. Последњих годину дана у Милановцу се изводе инфраструктурни радови, што је за сваку похвалу, јер је неопходно улагати и у мања места у Србији, која су генерално запуштена и често занемарена. Реч је о различитим врстама радова усмерених на унапређење инфраструктуре и уређење овог малог места на обали Дунава.

Ипак, оно што је посебно привукло моју пажњу односи се на моју струку и област којом се бавим, а то је безбедност саобраћаја.

За неупућене, Доњи Милановац припада општини Мајданпек. Пре него што наставим, желео бих да скренем пажњу на поражавајуће податке из Прегледног извештаја Агенције за безбедност саобраћаја Републике Србије[1]. Наиме, ова локална самоуправа налази се на 126. месту од укупно 161 локалне самоуправе у Републици Србији према вредности јавног пондерисаног ризика. Другим речима, реч је о општини која спада у категорију небезбедних када је реч о саобраћају.

Преведено на језик конкретних показатеља, у периоду од 2020. до 2024. године на територији ове општине догодило се 226 саобраћајних незгода. У тим незгодама живот је изгубило 14 лица, док је 126 повређено.

С обзиром на то да су рањиви учесници у саобраћају[2] у фокусу мог рада, погледајмо шта нам подаци говоре о њиховој безбедности. У посматраном периоду живот је изгубио један пешак, док су 24 пешака повређена. Живот је изгубило и девет младих лица, док је њих 32 повређено. Повређено је и деветоро деце, као и четири бициклиста. Када је реч о најстаријим учесницима у саобраћају, живот су изгубила два лица старија од 65 година, док је њих 25 повређено.

Ови подаци јасно показују да су улагања у саобраћајну инфраструктуру неопходна и оправдана, али и да Доњомилановчани заслужују квалитетније уређене јавне просторе и виши ниво безбедности саобраћаја. Међутим, није довољно само улагати у инфраструктуру. Подједнако је важно на који начин се та улагања планирају и реализују, односно да ли се приликом уређења простора заиста води рачуна о потребама свих његових корисника.

Када говоримо о томе, савремена саобраћајна теорија и пракса препознају принципе одрживе урбане мобилности и хуманог инжењеринга[3], који подразумевају планирање и уређење саобраћајне инфраструктуре по мери човека, са посебним освртом на оне који су у саобраћају најрањивији. Управо се ту отвара питање: да ли се у Доњем Милановцу саобраћајна инфраструктура уређује због људи или се, по ко зна који пут, људи прилагођавају инфраструктури? Сложићемо се да се уређеност и величина једног друштва, па и сваког места, не огледају само у изгледу његових улица и јавних простора, већ пре свега у томе како се односимо према онима којима је заштита најпотребнија. А горе наведени подаци нам сами говоре коме је заштита потребна.

Када уређујемо саобраћајни простор или вршимо реконструкцију улице, а притом се опредељујемо за примену модела одрживе урбане мобилности, онда морамо да поштујемо и принципе хијерархије урбане мобилности. У тој хијерархији приоритет имају они којима је заштита најпотребнија а то су деца, пешаци, бициклисти, особе са инвалидитетом, родитељи са малом децом и старија лица. Њихове потребе морају бити полазна основа приликом планирања и пројектовања саобраћајне инфраструктуре, а не нешто о чему ћемо размишљати тек када радови буду завршени.

Оно што ми је прво привукло пажњу јесте уређење улице у којој се налази основна школа. Наиме, тротоар је изведен у нивоу коловоза. Због чега је то тако урађено и да ли за такво решење постоји оправдање, не знам. Међутим, оно што знам јесте да пешачке токове, а посебно кретање деце у зони школе, морамо јасно и физички одвојити од моторног саобраћаја. Додатно забрињава чињеница да уз тротоар није постављена заштитна ограда која би представљала физичку баријеру између простора намењеног пешацима и коловоза. Поставља се питање да ли је приликом пројектовања и извођења ових радова неко уопште размишљао о безбедности деце или је она, свесно или несвесно, остала у другом плану? Зона школе мора и визуелно да изгледа другачије од остатка града јер се тако возачима сигнализира да улазе у простор посебне намене.

Овде бих морао да похвалим чињеницу да радови нису обухватили само главну улицу већ и низ споредних улица у којима се налазе породичне куће. Међутим, као и у претходном случају, поново се није довољно водило рачуна о безбедности рањивих учесника у саобраћају.

Свестан сам ограничења постојеће инфраструктуре, попут ширине коловоза, која значајно сужавају могућности за њено унапређење и задовољавање потреба свих грађана. Са друге стране, управо таква ограничења требало би да нас подстакну да будемо креативнији и иновативнији, како бисмо пронашли најбоље могуће решење. Уколико постојећа инфраструктура не омогућава изградњу тротоара, могло се размотрити увођење једносмерног режима саобраћаја, чиме би се ослободио простор за површине намењене пешацима. Уколико је такво решење разматрано, али је закључено да није изводљиво, онда је требало размишљати о формирању зоне успореног саобраћаја или зоне 30. Другим речима, ако не постоји могућност изградње тротоара и ако су пешаци приморани да деле коловоз са моторним возилима, онда је неопходно применити концепт умиривања саобраћаја.

Ове зоне подразумевају другачији приступ решавању саобраћајних проблема и другачије обликовање уличног простора, уз примену иновативних, практичних и једноставних решења која уважавају потребе свих учесника у саобраћају. Њиховим формирањем фокус се ставља на човека и стварне потребе становника, у овом случају Доњомилановчана. Дакле, није довољно само поставити одговарајући саобраћајни знак и прогласити одређену улицу зоном успореног саобраћаја или зоном 30. Да би се дошло до квалитетног и одрживог решења, неопходно је сагледати целокупну уличну мрежу и спровести низ саобраћајно-регулативних, грађевинских, урбанистичких и архитектонских мера, са циљем формирања јединственог, функционалног и безбедног простора.

Међутим, овде очигледно није примењен такав приступ. Немамо систем једносмерних улица, немамо тротоаре, немамо зоне успореног саобраћаја нити зоне 30. Уместо тога, одлучено је да се поставе заштитне ограде на свега пола метра од дворишта приватних кућа, према мојој слободној процени. Таквим решењем становницима је додатно отежан, а на појединим местима и онемогућен приступ сопственим домовима, док њихова безбедност у својству пешака и даље остаје упитна.

Овде се поставља сасвим конкретно питање: како ће родитељи са малом децом, особе које користе инвалидска колица, ходалице или штаке, али и старији становници, свакодневно приступати својим домовима и излазити из њих? Да ли је ико приликом пројектовања и извођења радова размишљао о њиховим потребама? Све ово је прилично далеко од принципа одрживе урбане мобилности и хуманог инжењеринга, који би управо човека и његове потребе морали да ставе у средиште планирања и уређења јавног простора Није свака изграђена инфраструктура доказ напретка. Понекад је она само бетонизовани доказ да смо заборавили човека.

На тренутак бих изашао из оквира своје струке, јер постоји још једна ствар која ме је погодила у Доњем Милановцу. Из неког разлога, вођен неким потребама које ми нису сасвим јасне, неко је одлучио да на кеју гради бедем и на тај начин ограђује Дунав. Искрено, не разумем ту потребу да се људима ограђује река. О Доњем Милановцу и Дунаву испеване су песме и снимани филмови. Дунав је одавно постао део идентитета овог места, његове свакодневице, народне и популарне културе. И сада је неко одлучио да тај однос између града и реке мења подизањем бедема. Питам се само да ли је пре доношења такве одлуке размишљало о томе шта Дунав значи људима који овде живе, али и свима онима који се у Доњи Милановац враћају управо због њега.

И на крају, можда је време да објасним зашто сам овај текст назвао примером саобраћајног ћацизма. Појам „ћаци” настао је и постао део нашег јавног и политичког живота у Србији, а временом је добио и шире друштвено значење, које превазилази његово првобитно порекло. Не желим да овај израз користим као етикету за било ког појединца, нити да било кога вређам или стигматизујем. Користим га као метафору за дух времена у којем се форма често ставља испред суштине, у којем је важније показати да је нешто урађено него преиспитати да ли је урађено како треба, а стручност, одговорност и јавни интерес неретко остају у другом плану. Када такав приступ пренесемо у област саобраћаја и урбанизма, добијамо оно што називам саобраћајним ћацизмом: инфраструктуру која постоји да би се видело да је нешто изграђено или реконструисано, али не нужно и да би служило људима и њиховим стварним потребама. Јер није суштина у томе да ли смо асфалтирали улицу или реконструисали тротоар. Суштина је у томе да ли смо тим радовима унапредили квалитет живота, омогућили безбедно кретање и показали да нам је човек заиста на првом месту.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

Референце

1 Извештај о основним показатељима стања безбедности саобраћаја у периоду од 2020. до 2024. године за општину Мајданпек, Агенција за безбедност саобраћаја Републике Србије. Извештај је доступан на следећем линку хттпс://www.абс.гов.рс/статиц/уплоадс/18317_Мајданпек.пдф 

2 Рањиви учесници у саобраћају представљају категорију учесника који су, услед физичке неотпорности и непосредног излагања саобраћајним токовима, изложени знатно већем ризику од страдања или тешког повређивања у случају саобраћајне незгоде. У ову групу најчешће се убрајају пешаци, бициклисти, корисници лаких превозних средстава (као што су електрични тротинети), деца, старије особе и особе са инвалидитетом. Појам је утемељен у међународној и домаћој литератури о безбедности саобраћаја (нпр. ОЕЦД/ИТФ, WХО, УНЕЦЕ, као и бројни закони и правилници о безбедности саобраћаја), и користи се за наглашавање потребе за посебним мерама заштите, инклузивним планирањем и дизајном саобраћајне инфраструктуре које узима у обзир њихову повећану рањивост.

3 Одржива урбана мобилност представља концепт планирања, организовања и управљања саобраћајем у градовима који омогућава задовољење потреба кретања људи и робе, уз истовремено смањење негативних утицаја на животну средину, унапређење друштвене једнакости и приступачности, повећање безбедности и квалитета живота, те дугорочну економску и просторну ефикасност. Темељи се на промоцији немоторизованих и колективних видова превоза, смањењу зависности од аутомобила, интеграцији са просторним планирањем и партиципацији грађана у доношењу одлука. Одржива урбана мобилност је окосница савременог приступа планирању градова који препознаје мобилност као право и усмерена је ка стварању праведног, инклузивног и отпорног урбаног простора.

Хумани инжењеринг је интердисциплинарни приступ у пројектовању система, инфраструктуре и технологије који ставља човека са свим његовим физиолошким, психолошким, социјалним и културним потребама у центар инжењерског процеса. За разлику од традиционалног техно-центричног модела, хумани инжењеринг полази од принципа достојанства, безбедности, инклузивности и етике, са циљем да се створе простори и решења која служе људима. У контексту саобраћаја и урбанизма, хумани инжењеринг подразумева обликовање улица, саобраћајне инфраструктуре и система мобилности тако да штите рањиве учеснике омогућавају једнак приступ и смањују неједнакости.


[1] Извештај о основним показатељима стања безбедности саобраћаја у периоду од 2020. до 2024. године за општину Мајданпек, Агенција за безбедност саобраћаја Републике Србије. Извештај је доступан на следећем линку хттпс://www.абс.гов.рс/статиц/уплоадс/18317_Мајданпек.пдф

[2] Рањиви учесници у саобраћају представљају категорију учесника који су, услед физичке неотпорности и непосредног излагања саобраћајним токовима, изложени знатно већем ризику од страдања или тешког повређивања у случају саобраћајне незгоде. У ову групу најчешће се убрајају пешаци, бициклисти, корисници лаких превозних средстава (као што су електрични тротинети), деца, старије особе и особе са инвалидитетом. Појам је утемељен у међународној и домаћој литератури о безбедности саобраћаја (нпр. ОЕЦД/ИТФ, WХО, УНЕЦЕ, као и бројни закони и правилници о безбедности саобраћаја), и користи се за наглашавање потребе за посебним мерама заштите, инклузивним планирањем и дизајном саобраћајне инфраструктуре које узима у обзир њихову повећану рањивост.

[3] Одржива урбана мобилност представља концепт планирања, организовања и управљања саобраћајем у градовима који омогућава задовољење потреба кретања људи и робе, уз истовремено смањење негативних утицаја на животну средину, унапређење друштвене једнакости и приступачности, повећање безбедности и квалитета живота, те дугорочну економску и просторну ефикасност. Темељи се на промоцији немоторизованих и колективних видова превоза, смањењу зависности од аутомобила, интеграцији са просторним планирањем и партиципацији грађана у доношењу одлука. Одржива урбана мобилност је окосница савременог приступа планирању градова који препознаје мобилност као право и усмерена је ка стварању праведног, инклузивног и отпорног урбаног простора.

Хумани инжењеринг је интердисциплинарни приступ у пројектовању система, инфраструктуре и технологије који ставља човека са свим његовим физиолошким, психолошким, социјалним и културним потребама у центар инжењерског процеса. За разлику од традиционалног техно-центричног модела, хумани инжењеринг полази од принципа достојанства, безбедности, инклузивности и етике, са циљем да се створе простори и решења која служе људима. У контексту саобраћаја и урбанизма, хумани инжењеринг подразумева обликовање улица, саобраћајне инфраструктуре и система мобилности тако да штите рањиве учеснике омогућавају једнак приступ и смањују неједнакости.