ХИСТРИОН КРАЛЈА ПАЦОВА

18.11.2026. године. Други дан како слушамо монотон, бурлање сржи зла на једном месту. Ваздух устајао, дави, притисак расте. Пацови цинично циче, да нема истине, да нема Бога (да је први међу њима Бог)…

Сва правила вреде тек када има ко да их примени, и људска а и Божија. Слобода вечно чека да је се досегне.

Увучени у лимб Пословника и његов вртложни чл. 103… кваку 103… скупштинског заседања које као да не води никуда до оног најближег природној смрти, једног „испаде” деке, који у ту смрт не би имао ништа против да са собом онако милокурно поведе све живо…

Фото: Слепи воде слепе – аутор Питер Бројгел Старији, 1568. година

Дан за гласање постаје наизглед недостижан… Наизглед недостижан, као декине године.

Али у јаву ми долази сасвим источна мисао једног духа који је остао скривен негде иза ћошкова гимназијских ходника, оног уклетог западњака Хамлета, као формула подесна за разбијање опсена читавог материјализма – најружнијег од свих могућих лица капитализма:

„Добро чини што се сам препоручује;

јер му ниједан туђи језик

не би учинио такву услугу. (…)

Тај се удварао брадавици своје матере

пре но што би је узео да сиса.

Тако је и он (као и многи са таквим васпитањем,

за којима, знам, ово ништавно доба лудује)

примио сам моду времена

и спољашњу одећу друштвеног општења,

неку врсту површног,

мехурастог знања које њега

и њему сличне преноси преко најдубљих

и најзамршенијих мишљења.

Али дуни само у њих, огледа ради,

и мехур ће се распрснути и видеће се да су они плева, а не овејано жито.”

Није то нама лимб… већ су они заиграна, дезоријентисана плева, у вејалици коју све јаче заукава сваки наш удах, издах, сваки уздах…

Јер и киша по Србији буја, не стаје, док не однесе зло. Јер, Бог је Бог. 

Адвокат Иван Татић