Србија после промена – између наде, одговорности и новог почетка

Постоје тренуци у историји једног народа када политичка промена престаје да буде само питање смене власти и постаје много дубље, суштинско питање његовог моралног, друштвеног и институционалног опоравка. Србија се данас налази управо пред једним таквим тренутком.

После година зла, дубоких друштвених подела, институционалног неповерења, политичких сукоба и атмосфере у којој је јавни простор неретко био претворен у поприште међусобних оптужби, Србија је добила прилику да започне једно ново поглавље своје савремене историје.

Не кријем своје задовољство због политичких промена које су се догодиле. Напротив, сматрам да је важно јавно и недвосмислено рећи да сам их прижељкивао, подржавао, учествовао у њима, гласао за Студентску листу, позвао све око себе и дизао свест људи око важности изласка на изборе.

Јер Србији није била потребна само промена политичке већине. Србији је била потребна промена друштвене атмосфере, политичке културе и односа према човеку, институцијама, истини и правди.

Од трагичних догађаја из маја 2023. године, преко свих потоњих друштвених потреса и трагедија па до пада настрешнице новембра 2024. године, наше друштво живело је у стању дубоке колективне трауме.

То је теза коју заступам иако нисам социолог сматрао сам да је за српско друштво од изузетне важности и нужности да се десе преко потребне промене.

Та траума није се огледала само у болу породица које су изгубиле своје најближе, већ и у све израженијем осећају несигурности, неправде, немоћи и губитка поверења у институције државе.

Институције које су потпуне деградиране и девастиране за време криминалног режима.

Убедљива изборна победа студентске листе (за мене изненађење знајући против кога и чега се боримо) показала је да у Србији постоји снажна потреба за другачијим политичким приступом и за успостављањем система у којем ће институције бити изнад појединаца, закон изнад политичке воље, а јавни интерес изнад страначког.

Изборни резултат је показао да друштво није „мртво“ и да има и жељу и вољу да се бори да Србија постане неко много боље место за живот свих грађана.

Ипак, не смемо заборавити једну важну истину: изборна победа је тек почетак велике одговорности.

Управо зато сматрам да новој парламентарној већини, као и будућој Влади Републике Србије, треба пружити подршку, али подршку која не подразумева одрицање од критичког мишљења, већ напротив, подразумева спремност да се сваки добар потез поздрави, а на сваку грешку аргументовано укаже.

Посебно желим да изразим поштовање и честитке новоизабраном председнику Народне скупштине Републике Србије, доценту Александру Чупићу, уз искрену жељу да својим радом допринесе враћању достојанства највишем представничком дому наше земље.
Његов први наступ и деловање са те позиције врло охрабрује и улива поверење.

Народна скупштина мора поново постати место озбиљне расправе, снаге аргумената, политичког плурализма и међусобног уважавања. Место на којем се неће мерити јачина изговорене увреде, већ вредност изнете идеје.
Скупштина је централна политичка институција и верујем да ће то и бити након промена.

У томе видим један од најважнијих испита нове политичке епохе.

Истовремено, моја велика жеља јесте да људи који су током претходних година, свако са своје позиције и у складу са сопственим могућностима, доприносили демократским променама, не остану изван процеса друштвене и институционалне обнове Србије.

Не мислим притом да било чије политичко ангажовање треба аутоматски наградити функцијом или положајем. Напротив, верујем да је Србији данас потребно управо супротно — да знање, компетентност, лични интегритет и одговорност постану основни критеријуми за обављање јавних послова.

Међу људима чији бих допринос у том смислу волео да видим налази се и др Владимир Павићевић.

Сматрам да је реч о, пре свега једном изузетном вредном човеку, чије политичко искуство, академско знање и разумевање демократских процеса могу бити драгоцени у времену које је пред нама. Његов потенцијални допринос новом систему би био огледан у марљивости, посвећености и једном приступу који би значио и повратак принципа честитости, часности и доброте.

Мој лични став јесте да су то личне особине морале бити заступљене код људи који су на државним позицијама.

Волео бих да и многи други појединци који су различитим облицима јавног, интелектуалног, грађанског и политичког деловања доприносили променама добију прилику да своје знање и искуство ставе у службу општег добра.

Јер победа над једним криминалним политичким системом нема свој пуни смисао уколико се после ње не изгради бољи.

Србији данас нису потребни нови недодирљиви појединци, нови култови личности, нити нове поделе на подобне и неподобне. Србији су потребне функционалне институције, независно правосуђе, слободни медији, достојанствен јавни дијалог и осећај да сваки грађанин, без обзира на своје политичко опредељење, има једнака права и једнаку вредност.

Политичка промена не сме постати повод за реваншизам. Она мора бити прилика за успостављање правне државе у којој ће одговорност бити утврђивана на основу чињеница и закона, а не на основу политичке припадности.

И ово говорим као лично мишљење, правни систем нека ради свој посао (верујем да ће га тек имати) али, наш народ има прегршт добрих изрека а једна од њих је и она: „Риба смрди од главе“.

Не треба заборавити ни оне који су у најтежим тренуцима показали грађанску храброст. Студенте, професоре, просветне раднике, новинаре, интелектуалце и бројне грађане који нису пристали да ћутање постане прихватљив одговор на неправду.

Њихова улога у друштвеном буђењу Србије представља важан део наше савремене историје.

Али управо због њих, као и због генерација које долазе, нова власт мора разумети да поверење грађана није трајно стечено право. Оно се заслужује свакога дана, сваком одлуком, сваким поступком и сваким показаним примером личне и институционалне одговорности.

Верујем да је Србија способна за такав искорак.

Верујем да можемо постати друштво у којем се политички неистомишљеници неће доживљавати као непријатељи, у којем ће стручност имати предност над партијском књижицом, а јавна функција поново значити обавезу служења грађанима.

После свега што смо као друштво проживели, имамо право на наду.
Ја се лично веома надам. Али, истовремено имамо и обавезу да ту наду не претворимо у нову илузију.
Зато своју подршку политичким променама не доживљавам само као подршку, већ као подршку могућности да Србија коначно постане уређенија, праведнија, слободнија и достојанственија држава.
Држава у којој се власт мења изборима, институције функционишу независно од политичке воље, а грађани више не морају да стрепе због јавно изговорене речи.

Србија је добила историјску прилику.
На свима нама је да останемо будни, слободни и одговорни.
Јер смисао политичких промена није само у томе да једна власт оде, а друга дође. Њихов истински смисао јесте да после њих друштво постане боље, човек слободнији, а држава праведнија.
Да се десе суштинске промене.

Лично верујем да ће тако и бити, нова већина и нова Влада заслужује подршку и ветар у леђа да примени сав план и програм који су изнели у кампањи.

Сигуран сам да за Србију и све њене грађане следе неки бољи дани.

А и знате шта, након толико тога што смо од 90 – тих проживели као народ, те боље дане смо и ЗАСЛУЖИЛИ.

Иван Милановић