Недуго пошто је француска Декларација права човека и грађанина из 1789. године постала пробни камен за развијеност демократских односа у европским земљама, заговорник принципа владавине закона а не људи, Божидар Грујовић, као значајан корак при стварању српске националне државе, у пројекту Устројеније Совјета, заступа тезу: ’’Слобода и сигурност јесу основне вредности живота, јер слобода нас разликује од звери и људима чини’’. Мада са статусом вазалне државе, Србија је већ 1835. године, следећи идеје чији је заступник Грујовић, добила оригинални уставни документ који је био на разини тадашњих достигнућа европске уставности. Али раскорак између стварног и могућег још увек је био толики да, изузев стварања претпоставки у виду правне регулативе, није могло бити говора о материјализацији ових прогресивних идеја.
Низак ниво просвећености није био евидентан само код становништва /нпр. према подацима за 1866. годину, од 1000 становника само је, у просеку 42 писмена/, већ и код људи који су заступали српске националне интересе. Тако је српска влада 1848. године, поводом револуционарних збивања у Европи, заузела званичан став да ’’сви они народи који данас волнују, тек оно траже да добију, што народ српски у Србији живећи већ одавна дјејствително ужива, имајући своје сопствено унутрење правленије и свој устав’’. Па ипак, уставне одреднице да је сваки Србин и без сваке разлике једнак пред законом српским, као и да се тежи да закон закон влада свим народом српским, биле су претпоставке ограничавања апсолутне власти и еманципације српског националног бића.
Оваквим, додуше тек прокламованим опредељењима, изузев неразумевања исказаног од стране великих европских сила и личних интереса кнеза Милоша Обреновића, чинила је сметњу и околност да је шест градова остало изван српске јурисдикције. У датом односу снага кнез Михаило Обреновић определио се да самосталним дипломатским иницијативама и делањем, упркос вазалном статусу, избори респектабилни државно- правни субјективитет, сагласно стандардима верификованим 1815. на Бечком, потом и на Париском конгресу 1856. године. Октобра 1866.г. постављен од стране Србије захтев да се отомански гарнизони уклоне из тврђава уз јемства српске неутралности у евентуалним ратним сукобима. О тако израженој неутралности Србије може се зборити и као о пропуштању Михаила Обреновића да на својим плећима понесе крст уједињења српског народа ван граница Србије са кнежевином Србијом, чија би залога била њено учешће у Аустријско- пруском рату на страни сила победница. Овако, преостало му је да, уместо ујединитељем, буде проглашен чуваром султанових градова, премда се тиме никако не може минимизирати значај овог, у односу на Михаила данајског дара, за даљи просперитет Србије.
На плану устројства власти и односа младе српске државе и њених грађана, највиши правни акт, донет свега две године пошто је турска војска напустила српске градове, Устав Књажевства Сербие од 1869. године, као први устав који је Србија самостално донела, установио је принципе поделе власти, независности судства, гарантујући и одређена политичка права и слободе, као што су слобода мисли, говора, штампе и бирачко право. Иако парламентаризам није успостављен у правом смислу речи, овим уставом законодавна власт пренета је са савета на народну скупштину. Као највиша воља у држави афирмише се апстрактна воља закона, а начело грађанског права што је за једног право, мора и за другог право бити, добија ширу димензију. Једнако право гласа са ниским изборним цензусом, слобода штампе, укључујући права грађана да критикују рад власти, као претпоставке одговорности за остварење функција државе, уз гарантовање приватног власништва, омогућује активно учешће појединца у јавном животу на начин који верификује одредбе француске Декларације о правима човека и грађанина из 1793. године да је ’’власт установљена како би човеку обезбедила уживање његових природних и незастаривих права’’, те да је ’’слобода моћ која припада човеку да ради све што не нарушава права других’’.
У том смислу вредно је пажње и сагледавање етичких аспеката односа појединца и државе у другој половини XИX века, које је Андра Ђорђевић у свом делу ’’Теорија грађанског судског поступка’’, објављеном 1891.г, сажео у тезу да Између политике и права сваки је споразум неморалан; тражећи услугу правде на своју руку, политика се изобличава а повијајући се за политиком правда пропада’. Зато Ђорђевић, опомиње: Нека друштво и на најмање знаке тога буде на опрезу и нека се никаквим извињењима не да обманути. Ни околности ни људи не могу побити овај факат. Ако су околности тешке, постаће још теже, а ако су људи поштени, постаће непоштени. На оваквим постулатима гради се и данас правна држава.
ПРЕ 130 ИЛИ ПРЕ 165 ГОДИНА:
Шест година пре реафирмације српске државности преузимањем од Турака значајних окупационих војних упоришта и гарнизона, кнез Михаило омогућио је оснивање у Београду прве психијатријске установе- “Дома за ума сишавше за лечење од збуњености и других у том стању дошавших болести“. Новински чланак из 1896.г. бележи
“Једна свечаност у Болници за умно оболеле- На дан 26.августа ове године, пре подне, извршена је тихо и нечујно једна ретка свечаност у нашој престоници. Тога дана навршило се 35 година од када је установљена у Београду Болница за лечење умно оболелих и од како је у исту на лечење први болесник (болесница) био примљен.
„Дом овај, некада „Дом за с ума сишавше, а сада Болница за душевне болести дело је блаженоупокојеног Кнеза Михаила – Кнеза Мученика. Његов ум замислио је, Његов геније хтео је, а Његова је воља то и остварила, да се с ума сишавши не потуцају од немила до недрага, но да се сви у ово заведеније доведени с ума сишавши по пропису медическе науке чувати и лечити имају, како од збуњености тако и од друге у том стању дошавше болести….“
3. марта 1861. године потписао је блаженоупокојени Кнез Михаило, у сагласју са Совјетом земаљским Устројеније Дома за с ума сишавше. Слава нека је Светломе Кнезу. После овога указа, како се из акта у архиви Министарства унутрашњих послова види, извршене су оправке на овој истој згради, до тог доба званој „Докторова Кула“, у којој су дотле војници становали.
Већ под 3. августа 1861. године стоји записано да је „Дом за с ума сишавше готов“. Тог истог дана постављен је и први лекар и управитељ овога дома, сада већ покојни д-р Флоријан Бирг, чију поштовану супругу данас у својој средини као госта срдачно поздрављамо.
Тек 26. августа 1861. године примљена је прва болесница, Ката Ђермановић. И баш ова прва болесница била је занимљив случај од велике научне вредности. Она је била 26. октобра 1856. године решењем Апелационог Суда осуђена на 50 камџија због покушаја убиства, која је пресуда над њом и извршена у Шапцу 26. новембра исте године, после чега је у слободу пуштена. Исту ову жену осудио је крагујевачки суд 15. августа 1860. године на 5 година робије, без гвожђа, због крађе. Издржавајући робију у Ћуприји, Управа Казненог Завода, сматрајући Кату за с ума сишавшу, спроведе је у овај дом. Крагујевачки суд ма да је пред собом имао мишљење и од лекара ћупријског завода, као и др Бирга, из кога се јасно и очигледно видело да је Ката била епилептичарка, није могао Кату за с ума сишавшу прогласити, већ је наредио да се она врати на робију, што је и учињено 29. новембра 1861. године.
ВРЕМЕ КАД СУ БАТИНЕ ВЛАДАЛЕ
У оно време, када су још батине владале, није никакво чудо што је оваква неправда учињена једној умно растројеној, кривично неодговорној жени. Са особитим задовољством констатујем факт да су честе и многобројне посете, како млађих тако и старијих правника, у нашем дому, веома много допринеле томе да судови данас поклањају много већу пажњу стручном лекарском мишљењу односно умних способности окривљених лица, која се у наш дом шаљу на посматрање. Кад би у овом случају ово била једина заслуга и јединствен успех нашега дома, чак и тада би био његов значај од огромне вредности.
Али није само то, јер наш завод има и других добрих страна. Зар је нпр. једна мајка своје дете излечено из овог дома извела, или зар се један отац својој кући и породици здрав и чио из овог дома вратио?! Кад се уз то дода, да су најбржа оздрављења у болници а не у породици, онда је јасно као дан, да је наш дом једна од највећих благодати за умно оболеле.“
“Просветни гласник“ 1.10.1896.
“СВЕМОЋНА ГЛАВНА СЕСТРА“
“БРИЛЈАНТНА ПАРАБОЛА ДОБРА И ЗЛА“
Поглавица Бромден, дугогодишњи пацијент за ког сви верују да је глувонем, приповеда причу о психијатријској установи коју води свемоћна главна сестра Ратчед, од које све пацијенте прожима језа и коју сви у болници беспоговорно слушају. Једног дана у тај застрашујући сиви свет стиже новајлија Макмарфи, ситни преварант слободног духа. Његова необуздана природа убрзо уништава свакодневну рутину болнице у којој су болесници на једној, а бездушна и хладна главна сестра на другој страни. Борба почиње – а победа је одраз моћи.
Тхе Неw Yорк Тимес
Ранко Јаковљевић
