Српски фудбал је већ одавно обезглављен, сада и званично. Немамо председника, немамо Скупштину, лига је дозлабога лоша и неинтересантна, репрезентација је у осам последњих утакмица доживела исто толико пораза, стадиони су пусти, наш шампион се мучи и против неких „мученика” и из Андоре. То више никог апсолутно не занима. Зато није никакво чудо што домаћи фудбал већ дуго изазива подсмех и ругање. Минулих година није трулеж био само у политици већ и у домаћем фудбалу који проживљава највећу кризу у историји.
Неопходне су велике промене у ФСС. Нови избори на свим нивоима ће бити тек на пролеће, а до тада ће српским фудбалом да руководе супервизори које ће да постави УЕФА и ФИФА. Иако се то некима не допада то уопште није лоше. У и око фудбала се у минулом периоду скупило много људи сумњивог морала. Треба се сетити само Славише Кокезе од чијег је шефовања све и кренуло ђавољим трагом.
У ФСС као и у свим регионалним савезима су били искључиво људи блиски СНС-у. Дисонантних тонова није било има читава деценија. Једноумље и једногласје, а било какве критике ни у траговима. Зато смо и дошли у ову позицију. Одвратна је била бахатост досадашњих челника ФСС на свим нивоима. Генијалци из ФСС су из године у годину проналазили нове начине и путеве до бламажа и бесмислица.

У земљи Србији већ дуго времена се и не зна какви су приходи и расходи у клубовима, а пре свега у Црвеној звезди и Партизану. Извесно је само да се ради о губицима који се мере у десетинама милиона евра како кажу оптимисти, а песимисти тврде да минуси износе и преко сто милиона евра. Зар није на ивици памети у једној земљи где скоро трећина становништва живи на граници сиромаштва, плаћати неког тренера или фудбалера стотинама хиљада евра, а да фудбал тог „стручњака” и тих играча у милионском граду посматра највише 3.000 људи.
Има предлога да се Супер лига аматеризује и да у њој играју четири озбиљна професионална клуба, а остали да буду „звучна кулиса” са скромним, али сигурним буџетом. Каква је то лига у којој Црвена звезда има буџет од сто милиона евра и занима је једино играње у Европи, а у Шапцу, Лучанима, Сурдулици… немају ни за кафу.
Фудбалски савез Србије, ма ко год да буде на његовом челу, мора прво да добије битку за публику, битку за квалитету, битку за регуларност и битку против „грабежљиваца” кладионичарске мафије и дивљих менаџера, који за „уложених хиљаду евра” остварују милионске профите. ФСС мора да се бескрупулозно бори и против сукоба интереса, иако то није приоритет, већ успутни посао одговорних у савезу. До сада одговорних и одговорности није ни било.
Фудбалски савез Србије мора да добије битку против хулигана на трибинама, мора да се смањи број странаца, не сме се дозволити да клубови утакмице домаћег првенства играју са по седам, осам странаца сумњивог квалитета. Ма ко год да буде на челу Савеза, крајње је време да се почне бринути о угледу српског фудбала, који је додирнуо Келвинову нулу. Дубоко је испод дна. Зато је једна фудбалска нација дигла руке од домаћег фудбала.
Фудбал треба дати у руке људима који су израсли у фудбалу и у њега не улазе само из интереса. Неопходно је да на челу куће фудбала буде снажан ауторитативни кандидат који ће да представља нове ветрове у овом спорту и алтернативу досадашњем усмрђеном систему који је годинама продавао маглу, али су зато људи унутар тог система одлично знали шта је за њихове задњице најбоље и најуносније. Приликом предстојећих промена неопходно је отворити четворо очију јер ће „прелетача” бити сасвим сигурно. Такве фудбал не занима већ искључиво властити профит.
Милорад Бјелогрлић