„Ако сувише дуго гледаш у амбис, амбис ће погледати у тебе.”
Фридрих Ниче

Не постоји огледало које ће човеку искреније показати лице од саобраћаја. Ни исповедаоница, ни судница, ни филозофска расправа. Улица, та вечита сцена нашег ходања и лутања, огољава нас до кости. Она чита наше страхове пре него што их ми признамо, препознаје наше поразе пре него што их изговоримо. У саобраћају нема маске која може да издржи брзину, буку и судар егоизама. Улица је наша истина, а ми смо у њој ухваћени као у замци. Вечито смо заробљени у непокретности и егзистенцијалној беди која се прелива из политике, економије и културе, па кључа на раскрсницама, у колонама, у бескрајним конфликтима око паркинг места.

Јер оно што данас зовемо „саобраћајна култура” није култура. То је социјални симптом. То је откуцај друштвеног срца. Ако је срце истрошено, ако бије у грчу презира, неправде, глади и страха, такав ће бити и ритам улице.

Социјални модел који производи агресију као стил вожње

„Пријатељу, кочнице ти не раде баш све!”
Обојени програм/Кочнице

Сви ми у Србији живимо у систему који нас је научио да је борба за простор једини реални одговор на живот. Не зато што смо дивљи, него зато што смо предуго остављени на милост и немилост „елити” која нам је прво одузела достојанство, па онда и простор у којем бисмо то достојанство живели.

Када год посматрам возача који улази у раскрницу као да осваја територију, не видим само агресију и безобзирност. Видим човека притиснутог кредитима, неизвесним послом, подозрењем према институцијама које га лажу и искоришћавају, и тај мрак иза његових очију стаје у ретровизор. Он вози брзо јер му је живот измакао контроли, па са четири точка покушава да поврати осећај моћи. Он убрзава јер се осећа успорен у свему другом. Он сече траку јер се плаши да ће га неко претећи у животу.

Наш саобраћајни систем ради на погону егзистенцијалне анксиозности. Читава држава клизи као аутомобил без кочница, а ми, појединци, покушавамо да преживимо хватајући волан што чвршће и притискајући гас што жешће. Насиље на улици само је продужена рука насиља над нашим животима.

Агресија није карактер. Агресија је последица.

Шта је то саобраћајна култура?

Саобраћајна култура није скуп правила. Она је, у најдубљем смислу, колективни морал у покрету. У литератури постоји више различитих дефиниција, као и објашњења порекла речи култура. Реч потиче из латинског језика, међутим постоји више речи сличног значења, као што су: цолере – неговати, обрађивати, цултус – гајење, обрада поља, цултура – однегован, обрађен, развијен, усавршен, оплемењен, од којих овај термин води порекло.

Такође, поједини аутори дефинишу културу као укупност материјалних и духовних вредности које је створио човек у својој друштвено-историјској пракси, ради савлађивања природних сила, развоја производње и решавања задатака уопште (Веселиновић,1982).

Колико је савремени човек културан и по дефиницији те речи однегован, развијен и оплемењен остаје да нам одговор дају психолози, социјолози и антрополози.

У класичним социолошким дефиницијама, саобраћајна култура обухвата: норме понашања (свесне и несвесне), ставове према другим учесницима, колективну перцепцију ризика, наш однос према ауторитету и правилу и нашу способност да делимо простор са другима.

Саобраћајна култура није лична особина, она се учи из друштвеног понашања, преноси кроз институције и обликује преко политичког, медијског и економског модела државе.

И управо зато је у Србији девастирана.

Јер како очекивати емпатију у саобраћају када је у друштву нема? Како захтевати поштовање правила у саобраћају када се правила не поштују у Скупштини, Председништву, министарствима, на телевизијама, на конкурсима, у судницама? Како очекивати солидарност на пешачком прелазу када свака јавна институција поручује човеку да је сам и препуштен себи?

Према Емилу Диркему, друштвена аномија¹ ствара услове у којима девијантна понашања постају вероватнија и друштвено раширенија. Ако је друштво конфузно, неуређено, насилно, такав ће бити и саобраћај.

По мом осећању ствари модеран човек је далеко од културе, јер је што насилним путем, што слободним избором окружен и изложен крајње некултурним и неукусним садржајима са телевизије, штампаних и електронских медија, интернета, билборда и слично.

Политика која производи бес у саобраћају

Наша политичка „елита” годинама производи осећање немоћи. Нису само плате мале, мала је и могућност да утичемо на сопствени град, на начин на који се улице обликују, на то како деца иду у школу, како особе са инвалидитетом прелазе улицу. То системско понижавање постало је дубока друштвена траума. А траума има навику да проговара тамо где је најмање очекујемо, у труби на семафору, у бахатом паркирању, у нервозном трзању волана као да тиме желимо да исправимо све неправеде овог света.

Политичка апатија се прелила у саобраћајну агресију. Онај који те изгурава из траке само понавља оно што гледа сваког дана: јачи има предност, слабији ћути и трпи.

Србија не страда због „некултуре у саобраћају”, како се често каже у медијима. Србија страда због тога што јој се непрестано шаље порука да правила постоје само за слабе, док моћни пролазе кроз живот као кроз црвено светло, без последица и казни. Када друштвени систем нормализује безакоње, саобраћај га само верно преслика.

О нашем страдању у саобраћају говори и чињеница да смо први у Европи по броју смртно страдалих на милион становника!

Медијска деградација јавног говора и њен одјек на раскрсницама

У Србији је медијски простор постао лабораторија понижења. Јавни говор је сведен на псовку, увреду, претњу, скандал, страх. Политичари урлају, новинари подилазе, таблоиди свакодневно производе атмосферу линча. Тиме се обликује колективна емоционална клима, а у саобраћају се она манифестује најјасније.

Када политичари вичу, грађани трубе. Када медији вређају, грађани се гурају. Када је јавни говор насилан, улица само копира тон. Када друштво изгуби способност да разговара, оно почне да се судара.

Саобраћај је, заправо, наставак наше медијске сцене, само без цензуре и без монтаже. Све што видимо на малим екранима током дана, ми ослободимо на улици увече.

Култура понижења као архитекта наших улица

Саобраћај је у Србији настао из погрешне премисе: да је човек мање вредан од аутомобила. Тај модел није случајан, он је идеолошки. Он је дубоко укорењен у неолибералној логици у којој се инфраструктуром управља као инвестиционим капиталом, а не као заједничким добром. Зато имамо градове у којима се не гради оно што људима треба, него оно што је политички профитабилно.

Траке се шире јер је моћ у брзини. Пешачки прелази нестају јер су људи спори. Бициклисти су потиснути на маргине јер нису тржишна категорија. А деца су увек невидљива, јер нису циљна група аутоиндустрије.

И зато се психолошка напетост у саобраћају само гомила. Улица је дизајнирана као линеарна борба, не као простор заједништва. Када се простор пројектује као конфликт, конфликт постаје свакодневица.

Психологија беса и саобраћајне агресије

Саобраћајна агресија није пуко „нервирање”. У саобраћајној психологији она се дефинише као: интензивна емоционална реакција фрустрираног, уплашеног појединца, која се испољава кроз опасно, импулсивно или антисоцијално понашање у саобраћају.

Возачка агресија је облик понашања са којим се свако од нас сусреће свакодневно, било као учесник у саобраћају или посматрач одвијања саобраћаја. Физички сукоб, свађа, псовање, прекомерна употреба сирене, шкрипа гума, непристојне гестикулације. Све су ово друштвено
неприхватљива понашања путем којих се испољава возачка агресија.

Агресија се јавља када три силе притисну човека истовремено: фрустрација (егзистенцијална, радна, породична), несигурност (правна и институционална) и перцепција неправде (доживљени осећај да су други привилеговани).

Ми у Србији носимо све три.

Саобраћај је простор у коме се потиснути бес ослобађа, јер је једино ту „друштвено дозвољен”. У тржном центру не смеш да вичеш. У канцеларији не смеш да псујеш. Испред страног инвеститора за ког моташ каблове повијаш главу и кичму. На улици, као да смеш све, док год се гасираш ² .

Зигмунд Бауман је писао о томе како савремен живот ствара крхке идентитете. Крхак идентитет у саобраћају реагује насилно, јер је једино у брзини сигуран, једино у конфликту видљив.

Модерно друштво је убило припадност заједници и оставило све нас да се сналазимо сами, те сваки сусрет постаје потенцијални сукоб.

Саобраћајна агресија је заправо маска страха. А наш политички систем се храни тим страхом.

Исцрпљеност као стил кретања

Радници који возе од јутра до мрака, достављачи који јуре километре под претњом да изгубе посао ако закасне два минута, мајке које носе децу кроз град који им не даје ни један метар тротоара, све су то профили модерног човека изгнаног из сопственог времена.

Наша свакодневица је исцрпљеност. Исцрпљен човек вози другачије од одморног. Исцрпљен човек прелази улицу са више страха. Исцрпљен човек клизи у агресију лакше него што мисли.

Капитализам који нас меље на послу истом агресијом управља и нашим кретањем. Данашњи радник нема право на простор. Он нема право ни на одмор. Његово кретање је само продужетак његовог рада: убрзано, фрагментирано, несигурно.

Саобраћај је психолошка топографија друштвене експлоатације. Све што осећамо, осећа и улица.

Неолиберална економија која дизајнира бетон као оружје

У Србији се инфраструктура не гради да би се живот олакшао, већ да би се капитал увећао. Зато су пројекти често естетски и политички спектакли без функције. Улица се посматра као инвестиција, не као заједнички дом.

Неолиберализам је увео логику у којој се све мери тржишном исплативошћу: колико аутомобили могу да прођу, колико брзо, колико новца ће се слити кроз пројекте. А људи? Људи су постали нуспојава.

На тај начин је саобраћај постао алат репродукције социјалних хијерархија. Улице служе богатима да брже прођу, а сиромашнима да се спорије крећу. То је прави урбанизам капитализма: брзи аутопут за повлашћене, раскрснице хаоса за све остале.

И зато се егзистенцијална беда види у сваком метру наших улица. У сваком тротоару који се прекида отвореном шахтом. У сваком семафору који ради само када му се прохте. У сваком пешачком прелазу који је остао без фарбе као што је друштво остало без боје.

Зашто смо баш овакви у саобраћају?

Нисмо ми народ који је „такав”. Ми смо народ који је остављен. И зато се понашамо као остављени: уплашени, дефанзивни, импулсивни, неповерљиви.

Саобраћај је само продужетак наше колективне психе: агресија као одбрана од понижења, брзина као бег од сиромаштва, бахатост као компензација за немоћ, кршење правила као једини начин да се осетимо живима у друштву где се правила примењују селективно.

То је истина коју сваког дана исповедамо на улици.

Шта улица тражи од нас?

Улица је река живота и основни архитектонски простор града, од њеног тока зависи здравље читаве заједнице. Сви се ми огледамо у њој. Мораћемо да признамо себи да саобраћајна агресија није проблем који се решава камерама или казнама. Решава се политиком која враћа достојанство, урбанизмом који враћа простор, културом која враћа поверење и економијом која враћа сигурност људима.

Улица хоће да будемо бољи, али не реторички, него инфраструктурно. Не симболично, него политички. И докле год будемо градили градове против људи, људи ће презирати властити град, улицу, насеље.

Саобраћај као оптужница

На крају, саобраћај није проблем, он је доказ. Он је оптужница против система који нас је научио да је живот трка, а да је човек препрека.

У саобраћају видимо све: и похлепу, и беду, и храброст, и слабост, и класну борбу, и последње остатке људскости.

Ако желимо безбедан саобраћај, морамо прво излечити човека. Ако желимо хуман град, морамо излечити политику. Ако желимо децу која ће ходати слободно, морамо уклонити бетон којим смо затрпали сопствену душу.

Док саобраћајна струка у Србији глуми неутралност, саобраћајни систем који је креирала производи насиље. Јер саобраћај није само технички систем и технички проблем. Саобраћај је огледало у којем се огледа наша егзистенцијална беда.

И питање је само: хоћемо ли коначно имати храбрости да погледамо у њега, и да се променимо.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

Референце
¹ Диркемова аномија означава стање друштва у коме су друштвене норме ослабљене, нејасне или престају да важе, услед чега појединци губе оријентацију о границама дозвољеног понашања; закони и правила могу формално постојати, али немају стварну снагу обавезивања, па друштво више не успева да обузда људске тежње, жеље и понашања. Према Диркему, аномија се најчешће јавља у периодима наглих друштвених промена, економских криза и слабљења институција, када долази до раскорака између онога што друштво обећава и онога што реално омогућава, а њене последице су пораст девијантног понашања, насиља, социјалне дезоријентације и аномичног самоубиства, при чему узрок проблема није у моралном посрнућу појединца, већ у поремећеном друштвеном поретку који је изгубио меру, границе и ауторитет.
² Гасирати (се): Реч са двоструким значењем. У контексту саобраћаја (који се користи у овом тексту) односи се на агресивно, неодговорно и прекомерно притискање папучице гаса и насилничку вожњу, често са намером демонстрације моћи или застрашивања. У сленгу (често присутном у музици попут хип-хопа/трепа), термин значи снажно бодрити себе или друге, преувеличавати сопствени успех, важност или провокативно „пумпати” атмосферу, односно хвалисати се (енг. „то хyпе” или „то флеx”). Термин на метафоричком нивоу спаја материјалну и социјалну моћ.