У марту 1970. године у Мостару је сахрањена Анка Слипчевић, а највећи венац на гроб су јој положили фудбалери Вележа. Сирота Анка је отишла на онај свет са 75 лета, а била је као сви Мостарци и Херцеговци велики навијач „Рођених”, како су им тепали. Иза ње су остала два сина које је одмах по рођењу „уписала” у најдражи клуб, а исто то је урадила и када је добила четворо унучади. Последњих десет година живота није пропустила ниједно гостовање Мостараца, а да са станице није испраћала своје љубимце.
Такав је био Вележ. Клуб мостарске раје, љубави, пркоса, поноса. Он је увек био далеко више од спорта, институција живота. „Црвени” су припадали интелектуалцима, радницима, пролетерима, омладини, ђацима, сиротињи, а међу таквима су се увек рађали апостоли. „Ми смо раја из Мостара, све нас иста љубав спаја, рођени, рођени”, била је чувена песма која је редовно одјекивала под „Бијелим бријегом”, где је Вележ играо као домаћин. Због лепоте игре „рођених” радио коментатор Мирко Камењашевић је тај стадион у једном преносу назвао „чаробни бријег”.
На голој кршевитој истоименој планини, која се поносно уздизала изнад најтоплијег града по целзијусима некадашње Југославије, али и по топлини душе његових житеља, било је исписано Титово име. Исписано белим камењем да се могло видети и из Авакса. Прелепа зелена Неретва је текла испод мостова, а фаворити из велике четворке су падали на колена. Мостарци су се, као нико тих година, науживали фудбала док је трајао метеорски успон Вележа.
По општем мишљењу Београђана, Нишлија, Сарајлија, Новосађана, Вележ је без икакве дилеме био најбољи југословенски клуб који никада није освојио шампионску титулу. Два пута су освајали куп, али је то била мала утеха. Ко год их је у та времена, макар једном, гледао морао је да се заљуби у њихову игру. Имали су све; лепоту, шарм, занос, духовитост, али нису имали оно што за чим су највише жудели – титулу првака СФРЈ. Три пута су били вицешампиони, једном само због слабије гол разлике. Колосална је неправда и божији грех да нису били испред свих на табели. Више је разлога зашто Мостарци то нису остварили.
Први је свакако тај што су их многи сматрали провинцијским клубом. Како ће тамо некаква дружина из малог градића, малтене веће вароши (у то време ни 50.000 становника), или како су их подругљиво звали „махалаши”, да надмаше „велику четворку” од којих је свако имао бар једног свог представника и симпатизера у Централном комитету и у врху власти.
Судије никада нису гурале Вележ. Људи у црном су и тада преферирали имућне. У главним градовима тадашњих република су и неке месне заједнице биле бројније и веће. Као такви Мостарци никада нису имали ни новца да се надмећу са „великима”. Само се у дечијим бајкама може догодити да сиромашни победе богате. У стварности је то била само илузија.
Други разлог зашто нису били шампиони је у њима самима. Они су се играли фудбала, а управо је игра оно по чему се разликују уметници од дилетаната. Вележовци нипошто нису одрађивали и схватали фудбал као посао и обавезу. Њима је било најважније да уживају, да се „зезају”, да „накантају” Црвену звезду, Хајдук, Партизан, Динамо. Изгубити тих година од опаког Вележа 5:0 а то је тих година памте старији, дуга је то прича, био сасвим нормалан резултат. Звезди су једном на сред Маракане дали чак шест голова. Под „чаробним бријегом” су увек инсистирали на лепоти, шарму, вицу, а не на садржају.
Душа и врхунац задовољства им је била одиграти „штиклом”, протурити противнику лопту кроз ноге, „намагарчити” ривала. Када би савладали, а често се дешавало и понизили клубове велике четворке, они би данима мерачили и уживали у властитој победи. Цео град би само причао о томе, ни о чему другом. Да су се којим случајем бројали само дуели против „великих” Вележ би се окитио са неколико титула. Као од шале су побеђивали све оне за које се сматрало да су квалитетнији, богатији, моћнији од њих, али њима су далеко више мука задавали дуели против Челика, Слободе, Вардара, такозване „бораније” како су их ословљавали фудбалски сладокусци.
Ипак, врхунац је био средином седамдесетих када је Вележ са клупе водио Сулејман Ребац популарни Сула, а на терену играо „БМВ” (Бајевић, Марић, Владић). Чињеница да их многи памте и после пола века потврђује њихову класу. То је био фудбал без калкулација, диван, раскошан, гледљив, ефикасан, лаган, брз. Право уживање. Они су фудбал довели до уметности. Упорност, вера и зенесеност на једном месту.
„То је дивно осећање. Пратиш отварање једног цвета, који под твојом руком, под твојим погледом и према твојим упуствима напредује, расте, шири се. Пратиш развој тих дечака, који се боре, трче, падају, устају, а после сваког пада устају некако снажнији, моћнији, сигурнији, виши”, овим речима је Сула Ребац описао развој свог животног дела легендарног мостарског триа „БМВ”.
Ничија фудбалска туга није тако голема као мостарска. Нико није имао толики број репрезентативаца, „мађионичара” као „рођени”. Мујић, Хаџиабдић, Слишковић, Јурић, Халилхоџић, Кодро, Кајтаз, Туце… Свака генерација „Рођених” је имала вансеријске играче. Ас до аса. За њих није било фудбалских тајни. „Јели” су лопту. Радили су то заводљиво, са личним печатом, са много страсти и љубави.
А, онда су дошле проклете деведесете и ратови. Вележ је у сваком случају највећа клупска жртва бивше Југославије. Ратни арбитри су им показали црвени картон. Постали су избеглице у сопственом граду, са друге стране Неретве. Они су бескућници. Под Бијелим бријегом им је окупиран стадион. Трофеји и фотографије су завршиле на сметљишту. Почели су играти, а затим градити и нови стадион у Врапчићима, селу на домак Мостара из правца Коњица. Испод Вележа им је „отишла до ђавола” и петокрака. Једни су им опљачкали садашњост, други прошлост.
Мостар је постао, па престао бити вишегодишње бојиште. Кад се дим од бомби и граната разишао, ватра угасила, пепео слегао, два су клуба престала бити само спортски колективи и наметнута им је друга улога. Вележ и поново активирани Зрињски постали су национални симболи. Зрињски је постао углавном клуб мостарских Хрвата и западне обале Неретве, која је уместо кичме постала невидљива граница.
Кад га се одрекну његови становници, град напросто нестаје. Управо то се Мостару догодило више него иједном другом југославенском, босанском или хрватском граду. Зато нема веће туге од туге људи који су остали Мостарцима и зато њихову тугу треба поштовати. Вележ је од свачијих и најмилијих „рођених” мутирао у клуб источне обале и колектив у којем углавном играју Бошњаци, који је остао без стадиона, без трофеја. Многи његови највећи асови никада више неће сести за исти кафански сто, замезити, загрлити се и запевати уз пршуту, јагњетину, Жилавку, Блатину, херцеговачку лозу, пиво…
Ипак, прави Мостарци су остали уз свој Вележ. Више нису на трибинама ни под Бијелим бријегом ни у Врапчићима. Мостарска раја уствари, никада није ни напустила „Рођене”. Нису се од њега „одродили”. Само су трибине премештене широм света, проширене. Од Канбере у Аустралији до САД и Канаде. Од Норвешке на северу Скандинавије до Јужне Африке и рта Добре наде на крајњем југу. Сви они умиру са великом тугом у души носећи у срцу успомену на свој Вележ, Мостар, Стари мост, Неретву, Рондо, Буну.
Када је далеке 1924. године у Мостару преминуо по многима најбољи српски песник Алекса Шантић „Политика” је писала:
„На кућама висе црни барјаци, чак су и улични фењери обавијени црним крепом. Песников ковчег носили су чланови српског певачког друштва Гусле и хрватског Хрвоје. Док је пет километара дуга поворка пролазила кроз уцвиљени Мостар, авиони су надлетали град у знак жалости. А народ, био он православни, католички или муслимански, подједнако је оплакивао свог великог песника. Овакву жалост и овакав погреб, Мостар никада није видео”.
Вележ је тада тек ушао у трећу годину постојања и сви играчи су били на испраћају чувеног песника. Када данас човек помисли на Вележ и Мостар увек осети празнину. Мостарци, али не само они, већ многи становници других градова на просторима бивше Југе живе у неким чудним, иодвратним временима, на опустошеним просторима, а једино и највеће њихово богатство су сећања. Данашњи фудбал у којем и не знам одакле који играч долази ми и није баш толико занимљив, а још мање драг.
„Чаробни бријег” је у међувремену остао само Бијели. Чаролије је нестало за сва времена, након што је спроведена радна акција најширих размера, темељна радна акција сејања мржње и нетрпељивости која је у потпуности растурила Мостар, као што су „рођени” некада „растурали” велику четворку. Било је то још у прошлом веку оном у којем су се рађале све наше данашње радости и невоље.
На овим просторима се слабо памти и ништа не бележи. Та неправда мора бити исправљена када су „Рођени” у питању. Као неко ко је припадао том времену могу да констатујем да су оштећени сви они које је Вележова ера мимоишла.
Милорад Бјелогрлић
